KAKO PREPOZNATI ANKSIOZNOST

Izolacija i stanje u državi koje smo proživeli ostavilo je tragove na psihičkom delu našeg bića. Iako smo se adaptirali i bili mišljenja da je sve ok, da sve možemo da „preguramo“, verujem da je velika većina osetila, ako ništa onda bar blagi osećaj nervoze i frustracije u ovom periodu. Mediji koji nas sa svih strana obaveštavaju da se među nama krije opasni virus koji može da nam oduzme život, ali ne daju konkretne informacije kako, zašto, gde, ne olakšavaju nam situaciju ni malo. Sa druge strane ljudi iz okoline, zbunjeni svim informacijama koje dobijaju, reaguju tako da vas izbegavaju u širokom luku kao da bolujete od strašno zarazne bolesti iako pokazujete sve znakove zdravlja i života.

Na ulicama se osmesi nisu videli. Iako možda jesu tu, sakriveni su iza maski raznih boja i materijala. One su ujedno i postale glavni modni detalj. U osećaju besmisla i strahovanju da se ne zarazimo naša inspiracija za odevanje i samo-promociju svedena je na minimum pa sve što nam ostaje je da se igramo sa maskama različitih dezena.

Nekada ispod prozora slušali smo nasmejanu i veselu decu koja se igraju, a sada lupanja loncima i proteste naroda zbog nezadovoljstva uzrokovanom strankom na vlasti.

Osobama koje su izbegle iz rata ili proživele bombardovanje na ovim prostorima, ovo je bio idealan period za oživljavanje starih trauma i ne obrađenih tema iz tog perioda. A osobe koje se možda tog perioda ne sećaju i nisu doživele traume, svakako nije prijalo da se zatvore u kuću i da dožive ovakvo ograničenje slobode, a i zdravih kontakata sa drugim bliskim ljudima.

Bilo kako bilo ovaj period je definitivno bio buran i nimalo lak. Neki prirodan razvoj cele situacije je da se kod većine pojedinaca razvio blagi anksiozni sindrom, a kod nekih i teži. U ovom tekstu pričaćemo kako anksioznost izgleda i u kratkim crtama ispričati priču jedne anksiozne osobe.

Strah i anskioznost

Većina nas zna kad smo uplašeni šta se u nama događa. To je intenzivan osećaj koji nas obuzme skroz, a najčešće ono što najviše osetimo jeste ubrzano i snažno kucanje našeg srca. Formalna definicija glasi „ Strah je specifično i neprijatno osećanje izazvano opasnostima koje ugrožavaju telesni, psihički i društveni integritet ličnosti“. Strah je signal uzbune kako bi se organizovalo bekstvo od opasnosti. On je biološka alarmna reakcija i kao takav veoma je važan za naše funkcionisanje. Strah pozitivno utiče na nas i motiviše nas da rešimo probleme vezane za našu egzistenciju. Bez njega u opasnim situacijama ne bi imali razlog da se spašavamo i šansa za izlaz iz opasnosti bi bila minimalna.

Međutim u savremenom društvu strah se veoma izbegava i ne prihvata. Deca se od rođenja uče da ne smeju da se plaše, da moraju da budu jaka. Takav način učenja ne utiče na to da se ova emocija izbriše iz našeg emotivnog repertoara, već čini da se deca kao vrlo mala vešto snalaze u potiskivanju emocija straha ( ili besa ili bilo koje druge nepoželjne emocije) i takav patern ponašanja primenjuju i kasnije u životu. Problem kod potiskivanja straha i drugih emocija krije se u tome što svaka osoba ima određenu veličinu rezervoara gde skladišti potisnute emocije. Taj rezervoar je kod svake osobe drugačiji, ali sve potisnute emocije pune taj rezervoar. Kada se rezervoar napuni do vrha i počne da preliva tada se simptomi anksioznosti ispoljavaju i kvalitet života opada.

Anksioznost najčešće se definiše kao teskoba, zebnja, strepnja, a označava strah praćen unutrašnjom napetošću i psihomotornim nemirom. To znači da se na misaonom (kognitivnom) nivou pronalazi strah, za određenu stvar ili situaciju, koji ne mora biti ni svestan i koji povlači sa sobom razne načine reagovanja tela i svesno i nesvesno. Sa biološkog aspekta anksioznost je alarm koji upozorava ličnost da je ugrožena njena egzistencija i da su joj potrebni odmor i zaštita od traumatskih događaja. Anksioznost je dugotrajnija od straha i doživljava se bez prisustva realne opasnosti.

Prema Frojdu primarno nastala anksioznost može da se transformiše u uznemirenost, napetost, nesanicu, depresiju, plač, osećanje krivice, neuobičajenu agresiju , osećanje inferiornosti, neodlučnost i paranoidne konstrukcije. On je krajem XIX veka opisao anksiozne neuroze kao osećanje čistog straha koje se javlja naglo ili postepeno i praćen je poremećajem ritma srčanog rada, jezom, drhtanjem i crevnim poremećajima.

Anksioznost je najlakše prepoznati kod osoba koje žive u stalnom iščekivanju nečega lošeg da se desi, one su napete i okrenute događajima koji se nisu desili, ali koje oni veruju da će se desiti. Glavna razlika između straha i anksioznosti je ta što je uplašena osoba okrenuta sadašnjem trenutku, dok anksiozna osoba gleda u budućnost i iščekuje zlo.

Opis ličnosti koja je anksiozna je da je osoba vrlo često preosetljiva, pogotovo u sferi čula. Ona plašljivo iščekuje nešto da se desi i tako aktivira strah i u najobičnijim situacijama.

Napadi straha kreću srčanim smetnjama, nemogućnošću disanja, vrtoglavicom, nesvesticom, drhtanjem, stomačnim tegobama i dr.

Anksioznost se javlja u sledećim oblicima:

1. Lebdeća anksioznost– praćena je lebdećim strahom i iščekivanjem da se nešto strašno dogodi.

2. Socijalna anksioznost– ispoljava se kao strah od ljudi javnih nastupa, crvenjenja, osoba suprotnog pola, gubitka kontrole sopstvenog ponašanja itd.

3. Hipohondrijska anksioznost– ispoljava se prekomernom brigom za svoje zdravlje. Ove osobe imaju pojačan osećaj svojih telesnih senzacija. Taj ih osećaj buni i prouzrokuje veliki strah od raznih bolesti. Često idu na mnogobrojne preglede gde se ustanovi da je sa njima sve ok, ali one onda smatraju da lekari nisu stručni i menjaju ih svako malo.

4. Fobična anksioznost– vezana je za predmete, živa bića i situacije iz svakodnevnog života.

5. Somatizovana anksioznost– ispoljava se na pojedinim sistemima kao što je kardiovaskularni ( tahikardija i dr.), respiratorni (astmatični napadi, hiperventilacija,…), gastrointestinalni (muka, povraćanje, grčevi), urinarni, mišićni (tremor, tikovi), senzitivnom (razni bolovi) i senzornom sistemu (vrtoglavica).

6. Depresivna anksioznost– prateći je simptom svih depresija.

Postoje i drugi oblici anksioznosti koji su češći kod težih psihičkih poremećaja o kojima ćemo pričati u budućnosti. Ovo je ukratko o tome šta je anksioznost i kako se ispoljava. Svaka od ovih anksioznosti uspešno se rešava psihoterapijom. Od zavisnosti od nivoa anksoznosti osoba treba da se podvrgne i farmakoterapiji jer rad u ekstremno anksioznim stanjima neće dovesti do poboljšanja.

U sledećim redovima opisaću u kratkim crtama slučaj anksiozne osobe A.

Osoba je u svojim dvadesetim godinama života. Studira i nekada je bila veoma uspešan student, a sada slabo može da se skoncentriše na gradivo koje uči i to se primeti i na njenim ocenama. Ona je puna života, ali u poslednjih par meseci intezivno je počela da gubi osećaj ko je ona i šta želi u životu. U vezi je gde njen partner od nje traži da prihvati to da on bude sa drugim ženama. Ona to želi jer ga voli. Svoje detinjstvo opisuje kao veoma tužno. Nema lepa sećanja jer su dominantna sećanja na nesklad u porodici i velike svađe. Pre nekoliko meseci krenula je da ima panične napade. Odjednom bi je iz čista mira preplavio osećaj kao da je ogromni talas kosi, dlanovi joj se znoje, a sve što čuje su otkucaji njenog srca. To se dogodilo nekoliko puta pre nego što ju je obuzeo kompletan strah da nešto nije u redu sa njom i da će umreti. Teme smrti su razne, od bolesti, preko trovanja i ludila. Strah je uvek bio najintenzivniji noću. Preko dana često joj se dogodi da plače iz čista mira i stalno ima osećaj da je sama i da je niko ne razume. Ubeđena je bila da joj niko ne može pomoći dok se nije upustila u rad na sebi kroz psihoterapiju.

Na osnovu ove priče koju biste dijagnozu anksioznosti dali osobi A?

Koliko mislite da je trajala psihoterapija da se ova osoba dovela u prvobitno stanje bez anksioznosti?

Koji drajver primetite kod ove osobe?

ŠTETNE PORUKE UPUĆENE DECI

Poruke koje šaljemo svojoj deci i te kako su važne. Svi mi volimo svoju decu i želimo im samo najbolje, pa ponekad i pogrešimo, ali ovh 12 poruka su veoma opasne, te iz tog razloga neophodno ih je uvideti i iskoreniti.

Imajte na umu da sadržaj poruka može biti drugačije formulisan i da se one najviše prenose neverbalnim putem, tako da ukoliko želite da ih uklonite, morate biti svesni svog govora ali i ponašanja.

ZABRANA NA POSTOJANJE

Obično se komunicira kroz fraze kao što su ” Ubiću te zbog toga!” ili ” Kamo lepe sreće da te nikada nisam ni rodila!”

Ovo je jedna od najopasnijih zabrana i sa sobom nosi težinu smrti.

Roditelj je šalje na nesvesnom nivou, obično, jer se oseća ugroženo na neki način što dete postoji.

Česta je kod očeva koje rođenje deteta šalje u njihovo detinjstvo kada su dobili brata ili sestru i kada su izgubili majčinu pažnju (sada gube partnerkinu).

Isto tako često se sreće kod majki koje nisu spremne za tu ulogu. One često na različite suptilne načine mogu da šalju ovu zabranu svojoj deci tako što ih izbegavaju i ne daju im pažnju koja im je neophodna.

NEMOJ BITI DETE

“Suviše si velik/a da…” ili ” Veliki momci ne plaču.” samo su neke od načina formulisanja ove zabrane.

Česta je kod najstarije dece jer ona imaju tendenciju da je sami sebi daju. Kada na svet stignu mladja braća i sestre, najstarija deca se osećaju odgovorno i za njih. Ukoliko primetite dete koje je starmalo, vrlo je verovatno da se radi o ovoj zabrani.

Odrasli sa ovom zabranom se kasnije u životu osećaju čudno u odnosu sa decom. Ne znaju kako da im priđu i često ih se plaše, a odluka da nemaju svoju decu takođe je prisutna.

NEMOJ DA ODRASTEŠ

Ova zabrana se retko manifestuje na verbalnom nivou ali na neverbalnom nivou veoma je snažna. Kada bi bila iskomunicirana ona bi zvučala ovako ” Nemoj nikad da odrasteš!” ili ” Nemoj nikad otići od mene”

Ukoliko ste se zabavljali sa muškarcem koji je večiti mamin dečak ili kako bi mi psiholozi rekli sa ” Petar Pan” sindromom velika verovatnoća je da ta osoba živi sa ovom zabranom.

Manipulacija roditelja je veoma snažna u ovoj zabranu. Osoba mora da osvesti problem i osnaži se da izadje iz bolesne simbioze i nauči da živi kao odrasli čovek.

NEMOJ DA USPEŠ

Takođe još jedna od zabrana koje se više komuniciraju na neverbalnom nivou. Ova zabrana komunicira se, najčešće, kroz skrivenu ljubomoru i zavidnost roditelja prema detetu.

Ako ste ikada upoznali osobu koja je genijalna ali nikakve rezultate ne daje. Ne završava fakultet, ne daje ispite ili ne zapošljava se na visokim pozicijama, a ima svaku predispoziciju za to, vrlo je verovatno da ta osoba ima ovu zabranu.

NEMOJ (NEMOJ NIŠTA DA RADIŠ)

Ova opšta poruka na neverbalnom nivou glasi:

“Nemoj ništa da radiš, jer sve što radiš je veoma opasno, tako da si bezbedniji ako ne radiš ništa.”

Roditelji koji imaju tendenciju da šalju ove poruke su verovatno i sami dosta anksiozni, plaše ih mnoge stvari i tu energiju prebacuju detetu. Ukoliko prepoznate da ste takvi najbolje je da se upustite u psihoterapiju kako ne bi svom detetu napravili iracionalne strahove od normalnog života.

Osobe sa ovom zabranom često su neodlučne i ne znaju u kom pravcu da krenu. Osoba se oseća blokirano i sputano ” bez ikakvog razloga”.

NEMOJ BITI VAŽAN

Neverbalna poruka glasi:

“Trpeću te blizu sebe, sve dok imaš na umu da ti i tvoje želje niste važni ovde”

Osobe sa ovom zabranom često dožive panične napade ako se od njih traži da budu u ulozi vođe. Javni govori i slične prilike su im najveća noćna mora.

NEMOJ BITI SVOGA POLA

Ovu poruku često prenose roditelji koji su dobili dete suprotnog pola od onog što su želeli i iščekivali. Na primer roditelji su iščekivali muško dete, a dobili devojčicu.

Kada roditelji ne mogu da se pomire sa tim što su dobili dete određenog pola, pokušavaju sebi da olakšaju tako što deci daju imena koja pripadaju suprotnom polu. Kao na primer Saša za devojčicu ili Andrea za dečaka. Takođe to mogu da budu unisex imena poput Vanja.

Osoba koja je primila ovu zabranu, kad odraste može nastaviti da neguje stil oblačenja ili ponašanja koji odlikuje suprotnom polu. Može imati teškoće u pronalaženju partnera i prihvatanju svoje seksualnosti.

NEMOJ DA PRIPADAŠ

Prenosi se porukama poput:

“Ti si drugačiji od druge dece.”, “Ti si poseban/a.”, “Baš si stidljiv/a”, “Ti si mnogo težak.” itd.

Roditelji mogu biti modeli za ovu zabranu ako su i sami društveno neprilagođeni. Ovakve porodice često su izolovane, ne druže se sa drugima, a neretko nisu bliski ni unutar svoje porodice.

Osobe sa ovom zabranom se osećaju uvek kao da “štrče” u grupi, a drugi ih vide kao “samca” ili “nedruštvenog”.

Rad na ovoj zabrani je bitan jer je naša osnovna psihološka potreba da imamo kvalitetan kontakt sa drugima, a ova zabrana to direktno sprečava.

NEMOJ DA BUDEŠ BLIZAK

Ovu poruku mogu da šalju roditelji tako što između sebe ne dele bliskost. Karakteristična je za porodice gde se ne priča o emocijama.

Takođe dete samo može da donese ovu zabranu kao odgovor na roditeljevo stalno distanciranje i izbegavanje. Ono tako može naučiti da je biti blizak opasno i zauvek to izbegavati.

Varijacija na ovu zabranu je zabrana “NEMOJ NIKOM VEROVATI”. Poruka ove zabrane često se i verbalno komunicira i dete uči da je svet jedno opasno mesto gde ne sme nikom verovati.

NEMOJ BITI ZDRAV

Ova zabrana karakteristična je za porodice gde su roditelji veoma zauzeti, a deca ne dobijaju dovoljno pažnje.

Deca mogu uvideti da pažnju, koja im je potrebna, dobijaju samo kada su bolesni i tako naučiti na nesvesnom nivou da funkcionišu.

Kada odrastu, osobe sa ovom zabranom često se razbole ako stvari u njihovim vezama ili na poslu ne idu njima u prilog. Može da ih boli glava, da se osećaju malaksalo i čak da dobiju temperaturu.

NEMOJ MISLITI

Šalje roditelj koji stalno omalovažava detetovo razmišljanje.

Osoba sa ovom zabranom će često na pojavu problema reagovati tako što će se zbuniti ili se osećati loše, umesto da razmišlja kako problem da reši.

Varijanta ove zabrane je još : “Nemoj razmišljati o…” i ” Nemoj misliti ono što ti misliš, već misli ono što ja mislim.”

NEMOJ OSEĆATI

Se najčešće uči po modelu. Roditelji su uzori detetu kako da ovu zabranu integriše u svoju ličnost. Osobe sa ovom zabranom često imaju problema u pokazivanju emocija i deluju hladne.

Zabrana “Nemoj Osećati” može da se odnosi na sve emocije ili na neku određenu, pa se može desiti da osoba sa ovom zabranom nema problema u iskazivanju emocija sem ako je u pitanju, na primer, bes.

Kod žena se često sreće zabrana na bes a kod muškaraca zabrana na tugu. Ove zabrane podstiču se od strane društva, a same po sebi nisu prirodne i zdrave.

Dejstvo ove zabrane, ukoliko je dovoljno snažno, kasnije u životu može da pravi raznorazne probleme osobi i da utiče na njegov kvalitet života.

__________________________________________________________

Ovih 12 psiholoških zabrana koje roditelji upućuju svojoj deci mogu biti ključne u sprečavanju te dece da ostvare svoj pun potencijal. Jedan od zadataka psihologa je da sa vama prođe i obradi zabrane koje sve primili kako bi vas vratio na vaš put.

Svi smo rođeni da letimo visoko, pitanje je samo kakva su nam krila data.

Želim vam sećan i uspešan rad!