psihoterapeut – Milica Bilbija

UNAPREĐENJE SAMOPOUZDANJA

Šta je samopouzdanje

Samopouzdanje je vera u sebe i svoje sposobnosti. Ubeđenje da smo sposobni da se suočimo sa svim životnim izazovima i to uradimo uspešno.

Kada odišemo samopouzdanjem mi odišemo kredibilitetom, ostavljamo snažan prvi utisak i osećaj da možemo da se nosimo sa izazvovom i stresom.

Sve su to veoma poželjne karakteristike, pa nije ni čudo na nam najbitnija života pitanja često zavise upravo od samopouzdanja. Partner, posao, uspeh, samo su neki od njih.

Da bi smo imali samopouzdanje neophodno je da imamo realističnu sliku svojih sposobnosti i sigurnost u njih. Često problemi sa samopouzdanjem upravo potiču iz nerealistične slike o sebi.

Kako to? pitate se…

Ukoliko osoba nije realistična u vezi sa svojim sposobnostima, na način da ima doživljaj da je više sposobna nego što je to slučaj, da sve zna i sve može i radi to najbolje, njena okolina će na takvo ponašanje reagovati odbacivanjem. Iako se smatra da su ove osobe “pune” samopouzdanja zapravo to je lažno i prividno. To je maska koju oni nose kako bi se zaštitili.

Sa druge strane, ako imamo osobu koja nema realističnu sliku svojih sposobnosti, ali na način da ih ona sama umanjuje, tu je stvar prilično jasna. Osoba često u kontaktima strahuje i stavlja sebe u nižu poziciju u odnosu na druge.

Odakle potiče samopouzdanje

Sigmund Frojd, začetnik psihoanalize i psihoterapije uopšte, smatrao je da se naše samopouzdanje formira već kad smo jako, jako mali.

On je smatrao da svako od nas prolazi kroz određene faze razvoja. Te faze nazvao je Oralna, Analna, Falusna faza i Genitalni period.

Frojd je prvu fazu razvoja nazvao Oralnom fazom iz razloga što je dete u tom periodu fiksirano na upoznavanje sveta kroz svoja usta (mala deca sve stavljaju u usta). Ova faza dešava se od 0 do 2 godine života i glavni konflikt koji se u njoj rešava, jeste SIGURNOST nasuprot NESIGURNOSTI. Tačnije ukoliko su detetove potrebe namirene i majka je odgovarala na njegov poziv, dete će formirati sigurnu ličnost i imati samopouzdanje u životu. U suprotnom neće.

Iako je nauka napredovala i Frojdova zapažanja su prevaziđenja, neke stvari je on dobro video i ispravno tumačio.

Danas se zna da naše samopouzdanje potiče iz odnosa sa našim autoritetima.

Kada smo bili mali naši najveći izvori autoriteta su bili naši roditelji ili staratelji (značajni odrasli). Kako rastemo autoriteti u našem životu se smenjuju i na mesto autoriteta dolaze i učiteljice, učitelji, nastavnici, profesori.

Međutim, sve je počelo već u detinjstvu.

Odnosi unutar porodice i tipovi roditeljstva kojim su se služili naši značajni odrasli ostavljaju trag na našu ličnost koji često nije tako lako odstraniti.

Naime, ukoliko ste odrasli u kritikujućoj sredini. Ukoliko ste više naučili da primite kritiku nego pohvalu, velika verovatnoća je da će to uticati na vaše samopouzdanje.

Osobe koje su odrasle u okolini koja je bila surova, puna konflikata između ukućana i puna prebacivanja, takođe vrlo često mogu formirati strah od ljudskih kontakata i kroz to takođe živeti jedan prazan život sa niskim samopouzdanjem.

Kasnije u životu, posledice ovog odnosa se manifestuju tako da se osoba plaši drugih ljudi, ima anksiozne napade kada sa nekim treba da priča. Strah se intenzivno javlja i kod telefonskih poziva. Strah je skoro nesavladiv ukoliko treba da komunicira sa nekim do čijeg mišljenja mu je stalo. Uz sve to mogu da idu problemi sa stomakom, nervozna creva, anksioznost, problemi sa disanjem, padanje u nesvest i dr.

Ovakav život nije nimalo lak, kada svaka socijalna interakcija sa sobom nosi toliki intenzitet stresa. U telu se luči veći nivo hormona stresa koji se zove kortizol, a koji ostavlja posledice i po zdravlje.

Socijalni Faktori

Ukoliko ste odrastali u porodici koja nije podržavajuća, koja je prilično kritikujuća i u kojoj se vaše mišljenje ne ceni, velika je verovatnoća da ćete imati problem sa samopouzdanjem.

Priče koje smo zapisali kada smo bili mali, vrlo vešto znamo da održavamo i kada odrastemo, pa tako često u svojoj okolini ćemo tražiti osobe koje se uklapaju karakterno u ono što smo mi napisali i koji se prema nama ponašaju na poznat način.

Ako je vama poznat način da vas neko kritikuje, vi ćete vrlo verovatno iz svog video kruga uklanjati osobe koje se u to ne uklapaju. Ovo se često događa sa izborom partnera, pa tako ukoliko smo odrasli u ne podržavajućoj sredini mi ćemo verovatno naći i partnera koji se ponaša na sličan način, koji nas ne ceni i često tretira veoma loše.

Taj obrazac ne mora nužno da se manifestuje samo na izbor partnera, nego i na izbor prijatelja i dragih ljudi.

Na samom kraju osoba preplavljena emocijama i vrlo često i anksioznošću, shvata da je zapravo sama i u najboljem slučaju okreće se upoznavanju i istraživanju sebe. A u najgorem slučaju osoba se izoluje i sa osećanjem tuge, bola i usamljenosti dovede sebe do ivice i stanja koja nimalo nisu prijatna. Iz ovih stanja nekada se izvrši i samoubistvo tako da imaje na umu koliko je naša okolina značajna po naše mentalno zdravlje.

Ukoliko želite da pročitate ceo tekst na temu unapređenja samopouzdanja i saznate kako da vežbate svoje samopouzdanje na pravi način, kupite već danas po promotivnoj ceni moj E-book “Trening samopouzdanja”.

A oni koji su spremi i za viši nivo od toga toplo preporučujem da se prijave na online radionicu “Trening samopouzdanja”. Mesta su ograničena pa osigurajte svoje porukom u DM na mom Instagram profilu već danas!

Želim vam srećan i uspešan rad!

TOKSIČNI PORODIČNI ODNOSI

Pre nego što počnemo sa ovom temom, treba naglasiti da idealna porodica ne postoji. Savršena je ona što pored svojih problema i konflikata, neguje i podržava različitost svojih članova. Daje ljubav i podršku i pomaže u trenucima kada je pomoć potrebna.
M.B.

U prošlom tekstu pričali smo o toksičnim partnerskim odnosima, kako oni izgledaju i kako nastaju, međutim nismo govorili o jednom od glavnih uzroka toksičnih partnerskih odnosa, a to jesu isto toliko toksični porodični odnosi.

Neko od vas je postavio pitanje koji su znaci toksičnih odnosa i kako se oni klasifikuju

Što se tiče klasifikacije, mogli bismo reći da se toksični odnosi mogu klasifikovati u tri nivoa. Ovo bi mogli povezati sa igrama o kojima smo pričali u prošlom tekstu i zaključiti da se toksični porodični odnosi mogu podeliti na sledeće nivoe:

1. Prvi nivo je nivo o kojem može da se priča sa drugima uz kafu ili ovako.

2. Drugi nivo su već porodični odnosi o čijim posledicama se ne priča i ne deli sa drugima.

3. A treći nivo, po rečima Berna (začetnika TA), se uvek završava u „sudnici, ludnici ili mrtvačnici“.

Ovo je nažalost tako jer i sami porodični odnosi nisu zaštićeni od igranja igara. Oni ne obećavaju bliskost i vrlo često članovi unutar porodice znaju na različite načine da manipulišu jedni drugima. Više o igrama pročitajte ovde.

Što se tiče znakova toksičnih porodičnih odnosa, evo nekoliko smernica:

1. Članovi vaše porodice vas ogovaraju ili se međusobno ogovaraju

Ogovaranje kao takvo nije neka velika stvar. Pričanje o vama iza vaših leđa ne mora nužno biti zlonamerno. Ukoliko osoba iz vaše porodice to radi sa namerom da pomogne i pronađe način da vama pomogne ili osobi u problemu, to je sasvim ok. Međutim, ako članovi vaše porodice o vama pričaju na ružan način i sa namerom da vas spuste u tuđim očima to je jedan od znakova toksične porodice.

2. Koriste vaše slabosti

Sasvim je prirodno i normalno da imamo svoje slabe tačke. Osobe koje su najčešće upoznate sa njima su naši najbliži. Ukoliko se oni tim znanjem služe zlonamerno, ucenjuju nas, sramote, spuštaju nas u društvu, to je znak da se radi o toksičnoj porodici.

3. Imaju problem kada kod vas vide promenu u ponašanju

Ovo je čest primer iz psihoterapije. Osoba koja je započela promenu putem terapije često biva napadnuta od strane bližnjih. To se događa jer osobe zadužene za negovanje toksičnih odnosa, gube kontrolu nad pojedincem i to im se ne dopada. Često u tim momentima možete čuti „Baš si se promenio/la“, „Nisi više onaj stari/a…“ ili „Jesi li dobro? Baš si mi čudan/a nešto.“

4. Ima mnogo borbe unutar porodice

Ovo je delo roditelja. Ako roditelj postavi očekivanja da se deca moraju ponašati na određeni način kako bi bili vredni njegove pažnje, to podstiče borbu između braće i sestara. Roditeljska ljubav i pažnja biva percipirana kao resurs koga ima malo i nema za sve, pa u tim slučajevima se i ljubomora neretko javlja.

5. Nasilje je prihvaćeno ili zamaskirano

Nasilje može biti fizičko ili psihičko (emocionalno). Česta je i situacija gde se članovi porodice uče da je nasilje sasvim normalno ili se insistira da se o tome ne priča van porodice. Neretko se žrtve nasilja optužuju da su one same krive za to što im se dešava i opravdava se ponašanje nasilnika. Svaka fizička povreda nanesena od strane jače osobe je fizičko nasilje i imate pravo da zatražite zaštitu. Nikako niste vi krivi.

6. Neće vas podržati ukoliko im ispričate sve svoje traume i proživljene situacije

Razgovori o tome šta je bilo, sa osobama zaslužnim za toksične odnose u porodici, nemaju baš puno smisla. Nećete naići na podršku i razumevanje. Češće ćete čuti „ Nije bilo baš toliko loše“ ili „Umislio/la si.“. Oni prave priče o tim događajima kako njima odgovara i neće se složiti sa vama ako pokušavate da im „sunete u facu“ činjenice.

7. Nestabilno okruženje

Toksične porodice stvaraju veoma nestabilno okruženje. Odrastanje u takvim uslovima veoma je stresno pa se osobama kasnije u životu mogu razviti mnoge psihičke tegobe poput anksioznosti, depresije, psihosomatike itd. Dete da bi raslo zdravo i kvalitetno treba stabilnost, stabilne odnose, ljubav i podršku.

Tako da ukratko bismo mogli reći da toksične porodične odnose karakteriše manjak podrške i ljubavi, veliki nesklad, nestabilnost, igranje igrica i manipulacije. Ako ste član neke od ovakvih porodica velika pomoć mogu da vam budu psihoterapeuti, obučene individue koje će vam pružiti podršku kad vam je potrebna.

Nekada druge osobe mnogo bolje vide da imamo toksične odnose sa svojim članovima porodice od nas samih. Obično to najbolje vide partneri sa kojima smo izabrali da delimo život i ako dodjete u situaciju da vam partner, koji vas voli, tako nešto kaže, korisno bi bilo poslušati i istražiti šta se tu krije. U ovoj situaciji takođe psihoterapeut može mnogo da pomogne.

Sindrom Petar Pana

Želela sam ovu pojavu da istaknem i posvetim joj poseban deo jer se često srećem sa njom. Da li znate priču o Petar Panu? To je dečak koji živi u čarobnoj zemlji- Nedođiji. On ima jednu moć, a to je da večno ostaje dečak i nikad ne odrasta.

Ono što se u današnje vreme primećuje jeste da majke gaje specifične odnose sa svojim sinovima, koji im onemogućuju da odrastu i postanu muškarci. Majke ovo često čine iz dobre namere i sasvim nesvesno. Jedna od situacija koje podržavaju ovakvo ponašanje muškarca jeste na primer pranje veša. Muškarac u tridesetim, živi sam, ali majka mu svaki dan pere i pegla veš i usput spremi nešto i da jede. U našoj kulturi su se generacijski više cenila muška deca zbog nastavka loze i iako danas živimo u 21 veku taj neki mehanizam je i dalje ustaljen. Muško dete se mazi i pazi sve dok roditelji ne pređu u drugi život.

Ekstreman slučaj

Nekada je ovo delo infantilne i manipulativne majke, koja tako što osigurava svoje mesto uz sina ne mora da se nosi sa svojom prolaznošću i godinama. Ovakvim muškarcima je prilično teško da nađu sebi partnerku jer su vrlo često i sami manipulativni, a ni jedna neće biti dovoljno dobra kao njihova mama.

Savet za devojke- ako prepoznate ove karakteristike kod svog momka i njegove majke, uputite ga na psihoterapiju, a ako ne bude spreman za psihološko odvajanje od svoje majke, bolje ga napustite. Teško da će se taj simbiotski odnos rešiti, a vama neće biti lako da budete između dve vatre.

Na temu kako se izvući iz toksičnih porodičnih odnosa i kako uspostaviti granice pročitajte u tekstu o Crnim ovcama. Skoro svaka osoba koja je svesna toksičnosti svoje okoline i ima osećaj da u njoj ne pripada, jeste Crna ovca.

Za kraj želim da odgovorim na jedno jako važno pitanje koje mi je stiglo od vas a to je „Kako se ne osećati loše kada učinimo nešto dobro za nas a ne za porodicu?”

Ključ je u saznanju da smo mi odgovorni samo za sebe i svoj život. Mi druge ne možemo menjati, a ne mogu ni oni nas. Ako nešto što je dobro za nas loše za našu porodicu ja se pitam kako? Osobe koje nas vole, jedino što im je bitno jeste to da smo mi srećni. Očekivanja koja oni imaju od nas i našeg života njihova su odgovornost. Biti ok sa samim sobom je ključ.

Kada pročitate tekst o Crnim ovcama i kako se zaštititi uvidećete da nekada mi možemo da stvorimo svoju porodicu od prijatelja i ljudi koji nas podržavaju i to je sasvim ok. Nekada je to najzdravija opcija.

Za sve sugestije, pitanja ili kritike slobodno mi pišite putem mail-a ili socijalnih mreža. U ovom tekstu pokušala sam da odgovorim na vaša pitanja, bilo ih je dosta pa ako sam nešto preskočila nemojte zameriti. U budućnosti je planiran Q&A, za više informacija pratite moje socijalne mreže.

Želim vam srećan i uspešan rad!

NAUČENA POZICIJA ŽRTVE

Da ste se rodili u nekoj drugoj porodici, da li bi ste bili isti kao što ste danas?

Da umesto sestre imate dva brata, a sa vama u kući još žive i vaši baka i deka. Da li bi vaša percepcija i svest o sebi i drugima bili isti?

Odgovori na ova pitanja ne postoje i možemo samo spekulisati kako bi to izgledalo, jer ste vi rođeni i odrasli u baš toj porodici kojoj danas pripadate. Odrasli ste u osobu koja danas vidi svet i sebe na određen način. Međutim, ako zažmurimo i zamislimo da pripadamo nekoj drugoj porodici i odrastamo uz njh, verujem da bi 90% nas reklo da bi bili značajno drugačiji.

Od mame smo „pokupili“ osmeh, a od tate način na koji pričamo fore. Brat ume jako da se iznervira kada uzmemo njegov sony play station, a i nama nije prijalo kada nam je neko iz škole uzeo stvari. Reakcije i ponašanja međusobno se prenose između članova jedne porodice. U našem narodu poznata je rečenica „Sve ide iz porodice“ i, na neki način, tako i jeste.

Ako želite nekoga zapravo da upoznate, provedite neko vreme sa njim, ali i njegovom porodicom. Saznajte koji su to obrasci ponašanja karakteristični za njih i na koji način oni međusobno komuniciraju. Videćete da, vrlo često, ta osoba i sa vama (ako ste bliski) komunicira na sličan način.

Do mene je igrom slučaja došlo jedno interesantno pitanje.

Pitanje glasi „Kako prevazići porodični program žrtve i sebe staviti u poziciju pobednika?“

Ovde bih volela malo da pričamo o tome, jer smatram da nam svima može biti korisno.

Kao što smo već predočili, uticaj porodice može biti veoma snažan na pojedinca. Ako gledamo iz polja Transakcione Analize, porodica sa „programom“ žrtve je porodica čiji članovi su naučili i verovatno su veoma vešti u tome da igraju igre. Postoje tri vrste pozicija u svakoj igri, a to su:

Pozicija Progonioca
Pozicija Spasioca
Pozicija Žrtve

„Progonilac je ona osoba koja omalovažava druge ljude i prezire ih. On smatra da su drugi „ispod njega“ i da nisu ok.
Spasilac takođe smatra da su drugi ljudi „ispod njega“ i da na neki način nisu ok. Ali on reaguje tako da nudi pomoć iz superiorne pozicije. Spasilac smatra da mora da pomogne drugima, jer oni nisu u stanju da pomognu sami sebi.
Dok osoba u poziciji Žrtve za sebe smatra da je ona ta koja je inferiorna i koja nije ok. Ponekad će Žrtva tražiti Progonioca koji će je omalovažiti i postupati loše sa njom Ili će tražiti Spasioca koji će nuditi pomoć i potvrditi Žrtvino uverenje da ne može da funkcioniše sama.“
In Stjuart i Ven Džoins

Ključno je da sve tri pozicije podrazumevaju otpisivanje. Progonioc i Spasilac otpisuju druge, dok Žrtva otpisuje sebe.

Kako ljudi nauče da igraju poziciju Žrtve?

Pozicija Žrtve je veoma inteligentna kreacija. Kako to, pitate se? Pa zato što je nekada nekome bila veoma korisna strategija za preživljavanje. U našoj okolini ova pozicija je česta, a ako analiziramo našu istoriju videćemo da su naši preci dugo vremena proveli pod nekom većom silom (recimo 500 godina pod Turcima).

Život gde strahuješ za svoj život svaki dan, jer si u lošijoj poziciji u odnosu na vlast, uticao je da se neki pojedinci od strašne sudbine brane pozicijom Žrtve. Osobe u ovoj poziciji nesvesno imaju ovakav stav – „Ako ja, nekome ko već jeste na višoj poziciji od mene, pokažem da sam jadan/na, on će se smilovati i neće mi nanteti toliko štete. Ili će možda neko uleteti u moju odbranu.“

Ako analizirate ovu poziciju, videćete da je veoma dobro smišljena, međutim problem nastaje kada za tu poziciju nema potrebe.

Naši preci su možda živeli u strahovitim uslovima i da bi se odbranili naučili su da funkcionišu u poziciji Žrtve. Međutim takva pozicija, koja podrazumeva određeno ponašanje, prenosila se u porodici putem učenja po modelu i interakcije članova. Na primer, ako vaša majka živi život u poziciji Žrtve i funkcioniše tako što se plaši svega, mnogo je fina i zabrinuta uvek, često sebe postavlja u situacije gde neko na nju viče i često je na rubu suza, velika je verovatnoća da ćete i vi naučiti takav način funkcionisanja i integrisati ga u svoju ličnost.

Osobe u ovoj poziciji uvek će naći nekoga da krive, jer odgovornost za svoj život i svoje postupke pridaju drugima. One samim tim nisu u stanju da prihvate odgovornost za svoje postupke, sebe otpisuju i poništavaju mogućnost da promene svoj život i poziciju.

Kada je čitava porodica ovako formirana, mnogo je teško živeti sa njom i snalaziti se u životu. Srećnici su oni koji osveste da u samom sistemu porodice nešto nije kako treba, jer te osobe imaju šansu da SEBE promene. One se često nazivaju Crnim ovcama iz razloga što ne pripadaju tamo gde pripadaju. I ove osobe ako odluče da će da promene utabani put koji im je dat, mogu da postignu neverovatne stvari i promene pravac života svojim pokoljenjima.

Kako se „izvući“ iz pozicije Žrtve?

Ovo put je veoma težak i dug, ali vas na kraju čeka veliki uspeh. Ukoliko vaša porodica ima sličnu strukturu porodici iz ovog teksta, a vi se prepoznajete u poziciji Crne ovce, jer shvatate igru i želite više za sebe, prvi korak bi bio odvajanje. Naravno ukoliko ste punoletni i imate mogućnosti da se odvojite na neki primeran način. Vodite računa da se ne dovedete u komplikovaniju poziciju u kojoj jeste. Ako nemate uslove za odvajanje, napravite listu stvari koja vam je potrebna da proces odvajanja započnete. Dobro procenite:

Sebe- koji ste tip osobe je jako važno. Ukoliko volite ljude oko sebe i živite sa potrebom za bliskim kontaktom sa drugima, važno je da sebi to obezbedite. Preispitajte mogućnosti zajedničkog života sa prijateljem, cimerom ili partnerom. Važno je da se pre selidbe dobro ispričate i upoznate sa osobom sa kojom bi trebali živeti. Analizirajte je, ispitajte njene stavove o životu i vidite da li je to u skladu sa vama. Važno je da pažljivo biramo osobe sa kojima delimo svoj životni prostor. Uvek je dobra ideja vreme provoditi sa nekom osobom koja vas motiviše i inspiriše da težite nekom vašem cilju.
Procenite gde biste voleli da živite i kakvim ljudima biste želeli da budete okruženi. Selidba iz iz jednog mesta u drugo nije toliko strašna ako ste se za nju dobro psihički pripremili. Vidite šta vas privlači i da li mesto na kojem biste voleli živeti može to da vam pruži.
Dobro procenite svoje finansijske mogućnosti. Ako niste u poziciji da se odvojite od roditelja zbog svojih finansija, pogledajte koje su vam opcije da nađete drugi posao. Možda i bolje plaćen, a možda i baš u mestu koje biste voleli. Aplicirajte na što više lokacija i nemojte se obeshrabriti ako vas negde ne pozovu. To je sve prirodno.

Kada se odvojite i uzmete svoj život u svoje ruke i počnete da se borite za sebe videćete promenu.

Ukoliko vas plaši i sam korak odvajanja, moja topla preporuka je da se javite nekom proverenom i podržavajućem psihoterapeutu koji će vam pomoći da sami sebe osnažite za prvi korak. Psihoterapeuti bi trebali da budu, kako to Josip Berger kaže, treći roditelji. Oni su vam sigurna luka i podrška u vašem životnom putovanju. Uloga psihoterapeuta je značajna za sve, a pogotovo za Crne ovce koje unutar porodice nemaju svoj oslonac.

Niko nije sam na svom putovanju, osim ako to želi.

Ja vam želim srećan i uspešan rad.

Ukoliko imate još neka pitanja o kojima biste voleli da pričamo pišite mi.

Srdačan pozdrav!