UNAPREĐENJE SAMOPOUZDANJA

Šta je samopouzdanje

Samopouzdanje je vera u sebe i svoje sposobnosti. Ubeđenje da smo sposobni da se suočimo sa svim životnim izazovima i to uradimo uspešno.

Kada odišemo samopouzdanjem mi odišemo kredibilitetom, ostavljamo snažan prvi utisak i osećaj da možemo da se nosimo sa izazvovom i stresom.

Sve su to veoma poželjne karakteristike, pa nije ni čudo na nam najbitnija života pitanja često zavise upravo od samopouzdanja. Partner, posao, uspeh, samo su neki od njih.

Da bi smo imali samopouzdanje neophodno je da imamo realističnu sliku svojih sposobnosti i sigurnost u njih. Često problemi sa samopouzdanjem upravo potiču iz nerealistične slike o sebi.

Kako to? pitate se…

Ukoliko osoba nije realistična u vezi sa svojim sposobnostima, na način da ima doživljaj da je više sposobna nego što je to slučaj, da sve zna i sve može i radi to najbolje, njena okolina će na takvo ponašanje reagovati odbacivanjem. Iako se smatra da su ove osobe “pune” samopouzdanja zapravo to je lažno i prividno. To je maska koju oni nose kako bi se zaštitili.

Sa druge strane, ako imamo osobu koja nema realističnu sliku svojih sposobnosti, ali na način da ih ona sama umanjuje, tu je stvar prilično jasna. Osoba često u kontaktima strahuje i stavlja sebe u nižu poziciju u odnosu na druge.

Odakle potiče samopouzdanje

Sigmund Frojd, začetnik psihoanalize i psihoterapije uopšte, smatrao je da se naše samopouzdanje formira već kad smo jako, jako mali.

On je smatrao da svako od nas prolazi kroz određene faze razvoja. Te faze nazvao je Oralna, Analna, Falusna faza i Genitalni period.

Frojd je prvu fazu razvoja nazvao Oralnom fazom iz razloga što je dete u tom periodu fiksirano na upoznavanje sveta kroz svoja usta (mala deca sve stavljaju u usta). Ova faza dešava se od 0 do 2 godine života i glavni konflikt koji se u njoj rešava, jeste SIGURNOST nasuprot NESIGURNOSTI. Tačnije ukoliko su detetove potrebe namirene i majka je odgovarala na njegov poziv, dete će formirati sigurnu ličnost i imati samopouzdanje u životu. U suprotnom neće.

Iako je nauka napredovala i Frojdova zapažanja su prevaziđenja, neke stvari je on dobro video i ispravno tumačio.

Danas se zna da naše samopouzdanje potiče iz odnosa sa našim autoritetima.

Kada smo bili mali naši najveći izvori autoriteta su bili naši roditelji ili staratelji (značajni odrasli). Kako rastemo autoriteti u našem životu se smenjuju i na mesto autoriteta dolaze i učiteljice, učitelji, nastavnici, profesori.

Međutim, sve je počelo već u detinjstvu.

Odnosi unutar porodice i tipovi roditeljstva kojim su se služili naši značajni odrasli ostavljaju trag na našu ličnost koji često nije tako lako odstraniti.

Naime, ukoliko ste odrasli u kritikujućoj sredini. Ukoliko ste više naučili da primite kritiku nego pohvalu, velika verovatnoća je da će to uticati na vaše samopouzdanje.

Osobe koje su odrasle u okolini koja je bila surova, puna konflikata između ukućana i puna prebacivanja, takođe vrlo često mogu formirati strah od ljudskih kontakata i kroz to takođe živeti jedan prazan život sa niskim samopouzdanjem.

Kasnije u životu, posledice ovog odnosa se manifestuju tako da se osoba plaši drugih ljudi, ima anksiozne napade kada sa nekim treba da priča. Strah se intenzivno javlja i kod telefonskih poziva. Strah je skoro nesavladiv ukoliko treba da komunicira sa nekim do čijeg mišljenja mu je stalo. Uz sve to mogu da idu problemi sa stomakom, nervozna creva, anksioznost, problemi sa disanjem, padanje u nesvest i dr.

Ovakav život nije nimalo lak, kada svaka socijalna interakcija sa sobom nosi toliki intenzitet stresa. U telu se luči veći nivo hormona stresa koji se zove kortizol, a koji ostavlja posledice i po zdravlje.

Socijalni Faktori

Ukoliko ste odrastali u porodici koja nije podržavajuća, koja je prilično kritikujuća i u kojoj se vaše mišljenje ne ceni, velika je verovatnoća da ćete imati problem sa samopouzdanjem.

Priče koje smo zapisali kada smo bili mali, vrlo vešto znamo da održavamo i kada odrastemo, pa tako često u svojoj okolini ćemo tražiti osobe koje se uklapaju karakterno u ono što smo mi napisali i koji se prema nama ponašaju na poznat način.

Ako je vama poznat način da vas neko kritikuje, vi ćete vrlo verovatno iz svog video kruga uklanjati osobe koje se u to ne uklapaju. Ovo se često događa sa izborom partnera, pa tako ukoliko smo odrasli u ne podržavajućoj sredini mi ćemo verovatno naći i partnera koji se ponaša na sličan način, koji nas ne ceni i često tretira veoma loše.

Taj obrazac ne mora nužno da se manifestuje samo na izbor partnera, nego i na izbor prijatelja i dragih ljudi.

Na samom kraju osoba preplavljena emocijama i vrlo često i anksioznošću, shvata da je zapravo sama i u najboljem slučaju okreće se upoznavanju i istraživanju sebe. A u najgorem slučaju osoba se izoluje i sa osećanjem tuge, bola i usamljenosti dovede sebe do ivice i stanja koja nimalo nisu prijatna. Iz ovih stanja nekada se izvrši i samoubistvo tako da imaje na umu koliko je naša okolina značajna po naše mentalno zdravlje.

Ukoliko želite da pročitate ceo tekst na temu unapređenja samopouzdanja i saznate kako da vežbate svoje samopouzdanje na pravi način, kupite već danas po promotivnoj ceni moj E-book “Trening samopouzdanja”.

A oni koji su spremi i za viši nivo od toga toplo preporučujem da se prijave na online radionicu “Trening samopouzdanja”. Mesta su ograničena pa osigurajte svoje porukom u DM na mom Instagram profilu već danas!

Želim vam srećan i uspešan rad!

TOKSIČNI PORODIČNI ODNOSI

Pre nego što počnemo  sa ovom temom, treba naglasiti da idealna porodica ne postoji. Savršena je ona što pored svojih problema i konflikata, neguje i podržava različitost svojih članova. Daje ljubav i podršku i pomaže u trenucima kada je pomoć potrebna.

M.B.

U prošlom tekstu pričali smo o toksičnim partnerskim odnosima, kako oni izgledaju i kako nastaju, međutim nismo govorili o jednom od glavnih uzroka toksičnih partnerskih odnosa, a to jesu isto toliko toksični porodični odnosi.

Neko od vas je postavio pitanje koji su znaci toksičnih odnosa i kako se oni klasifikuju

Što se tiče klasifikacije, mogli bismo reći da se toksični odnosi mogu klasifikovati u tri nivoa. Ovo bi mogli povezati sa igrama o kojima smo pričali u prošlom tekstu i zaključiti da se toksični porodični odnosi mogu podeliti na sledeće nivoe:

1. Prvi nivo je nivo o kojem može da se priča sa drugima uz kafu ili ovako.

2. Drugi nivo su već porodični odnosi o čijim posledicama se ne priča i ne deli sa drugima.

3. A treći nivo, po rečima Berna (začetnika TA), se uvek završava u „sudnici, ludnici ili mrtvačnici“.

Ovo je nažalost tako jer i sami porodični odnosi nisu zaštićeni od igranja igara. Oni ne obećavaju bliskost i vrlo često članovi unutar porodice znaju na različite načine da manipulišu jedni drugima. Više o igrama pročitajte ovde.

Što se tiče znakova toksičnih porodičnih odnosa, evo nekoliko smernica:

1. Članovi vaše porodice vas ogovaraju ili se međusobno ogovaraju

Ogovaranje kao takvo nije neka velika stvar. Pričanje o vama iza vaših leđa ne mora nužno biti zlonamerno. Ukoliko osoba iz vaše porodice to radi sa namerom da pomogne i pronađe način da vama pomogne ili osobi u problemu, to je sasvim ok. Međutim, ako članovi vaše porodice o vama pričaju na ružan način i sa namerom da vas spuste u tuđim očima to je jedan od znakova toksične porodice.

2. Koriste vaše slabosti

Sasvim je prirodno i normalno da imamo svoje slabe tačke. Osobe koje su najčešće upoznate sa njima su naši najbliži. Ukoliko se oni tim znanjem služe zlonamerno, ucenjuju nas, sramote, spuštaju nas u društvu, to je znak da se radi o toksičnoj porodici.

3. Imaju problem kada kod vas vide promenu u ponašanju

Ovo je čest primer iz psihoterapije. Osoba koja je započela promenu putem terapije često biva napadnuta od strane bližnjih. To se događa jer osobe zadužene za negovanje toksičnih odnosa, gube kontrolu nad pojedincem i to im se ne dopada. Često u tim momentima možete čuti „Baš si se promenio/la“, „Nisi više onaj stari/a…“ ili „Jesi li dobro? Baš si mi čudan/a nešto.“

4. Ima mnogo borbe unutar porodice

Ovo je delo roditelja. Ako roditelj postavi očekivanja da se deca moraju ponašati na određeni način kako bi bili vredni njegove pažnje, to podstiče borbu između braće i sestara. Roditeljska ljubav i pažnja biva percipirana kao resurs koga ima malo i nema za sve, pa u tim slučajevima se i ljubomora neretko javlja.

5. Nasilje je prihvaćeno ili zamaskirano

Nasilje može biti fizičko ili psihičko (emocionalno). Česta je i situacija gde se članovi porodice uče da je nasilje sasvim normalno ili se insistira da se o tome ne priča van porodice. Neretko se žrtve nasilja optužuju da su one same krive za to što im se dešava i opravdava se ponašanje nasilnika. Svaka fizička povreda nanesena od strane jače osobe je fizičko nasilje i imate pravo da zatražite zaštitu. Nikako niste vi krivi.

6. Neće vas podržati ukoliko im ispričate sve svoje traume i proživljene situacije

Razgovori o tome šta je bilo, sa osobama zaslužnim za toksične odnose u porodici, nemaju baš puno smisla. Nećete naići na podršku i razumevanje. Češće ćete čuti „ Nije bilo baš toliko loše“ ili „Umislio/la si.“. Oni prave priče o tim događajima kako njima odgovara i neće se složiti sa vama ako pokušavate da im „sunete u facu“ činjenice.

7. Nestabilno okruženje

Toksične porodice stvaraju veoma nestabilno okruženje. Odrastanje u takvim uslovima veoma je stresno pa se osobama kasnije u životu mogu razviti mnoge psihičke tegobe poput anksioznosti, depresije, psihosomatike itd. Dete da bi raslo zdravo i kvalitetno treba stabilnost, stabilne odnose, ljubav i podršku.

Tako da ukratko bismo mogli reći da toksične porodične odnose karakteriše manjak podrške i ljubavi, veliki nesklad, nestabilnost, igranje igrica i manipulacije. Ako ste član neke od ovakvih porodica velika pomoć mogu da vam budu psihoterapeuti, obučene individue koje će vam pružiti podršku kad vam je potrebna.

Nekada druge osobe mnogo bolje vide da imamo toksične odnose sa svojim članovima porodice od nas samih. Obično to najbolje vide partneri sa kojima smo izabrali da delimo život i ako dodjete u situaciju da vam partner, koji vas voli, tako nešto kaže, korisno bi bilo poslušati i istražiti šta se tu krije. U ovoj situaciji takođe psihoterapeut može mnogo da pomogne.

Sindrom Petar Pana

Želela sam ovu pojavu da istaknem i posvetim joj poseban deo jer se često srećem sa njom. Da li znate priču o Petar Panu? To je dečak koji živi u čarobnoj zemlji- Nedođiji. On ima jednu moć, a to je da večno ostaje dečak i nikad ne odrasta.

Ono što se u današnje vreme primećuje jeste da majke gaje specifične odnose sa svojim sinovima, koji im onemogućuju da odrastu i postanu muškarci. Majke ovo često čine iz dobre namere i sasvim nesvesno. Jedna od situacija koje podržavaju ovakvo ponašanje muškarca jeste na primer pranje veša. Muškarac u tridesetim, živi sam, ali majka mu svaki dan pere i pegla veš i usput spremi nešto i da jede. U našoj kulturi su se generacijski više cenila muška deca zbog nastavka loze i iako danas živimo u 21 veku taj neki mehanizam je i dalje ustaljen. Muško dete se mazi i pazi sve dok roditelji ne pređu u drugi život.

Ekstreman slučaj

Nekada je ovo delo infantilne i manipulativne majke, koja tako što osigurava svoje mesto uz sina ne mora da se nosi sa svojom prolaznošću i godinama. Ovakvim muškarcima je prilično teško da nađu sebi partnerku jer su vrlo često i sami manipulativni, a ni jedna neće biti dovoljno dobra kao njihova mama.

Savet za devojke- ako prepoznate ove karakteristike kod svog momka i njegove majke, uputite ga na psihoterapiju, a ako ne bude spreman za psihološko odvajanje od svoje majke, bolje ga napustite. Teško da će se taj simbiotski odnos rešiti, a vama neće biti lako da budete između dve vatre.

Na temu kako se izvući iz toksičnih porodičnih odnosa i kako uspostaviti granice pročitajte u tekstu o Crnim ovcama. Skoro svaka osoba koja je svesna toksičnosti svoje okoline i ima osećaj da u njoj ne pripada, jeste Crna ovca.

Za kraj želim da odgovorim na jedno jako važno pitanje koje mi je stiglo od vas a to je „Kako se ne osećati loše kada učinimo nešto dobro za nas a ne za porodicu?”

Ključ je u saznanju da smo mi odgovorni samo za sebe i svoj život. Mi druge ne možemo menjati, a ne mogu ni oni nas. Ako nešto što je dobro za nas loše za našu porodicu ja se pitam kako? Osobe koje nas vole, jedino što im je bitno jeste to da smo mi srećni. Očekivanja koja oni imaju od nas i našeg života njihova su odgovornost. Biti ok sa samim sobom je ključ.

Kada pročitate tekst o Crnim ovcama i kako se zaštititi uvidećete da nekada mi možemo da stvorimo svoju porodicu od prijatelja i ljudi koji nas podržavaju i to je sasvim ok. Nekada je to najzdravija opcija.

Za sve sugestije, pitanja ili kritike slobodno mi pišite putem mail-a ili socijalnih mreža. U ovom tekstu pokušala sam da odgovorim na vaša pitanja, bilo ih je dosta pa ako sam nešto preskočila nemojte zameriti. U budućnosti je planiran Q&A, za više informacija pratite moje socijalne mreže.

 Želim vam srećan i uspešan rad!

NARCIZAM

Ukoliko ste ispratili moje storije proteklih dana videli ste da je napravljen poll putem kog sam vas zamolila da mi pomognete da izaberem sedeću temu za blog. Ovu temu.


Pobeda teme o narcizmu nije me puno začudila. Narcizam je crta ličnosti koju poseduje svako od nas, a neki tvrde da u današnje vreme sve više ljudi se približava krajnosti ove dimenzije i ispoljava narcisoidna ponašanja. Da li je ovo istina, šta je zapravo narcizam, a šta narcisoidni poremećaj ličnosti, koji su to načini da prepoznamo ljude koji se ponašaju narcisoidno i kako da se zaštitimo, saznaćete u ovom tekstu.

Šta je Narcizam?


Ime Narcis, većina nas zna, dolazi iz Grčke mitologije. To je bilo ime sina boga reke Cephissus i nimfe Liriope. Narcis je bio prepoznatljiv po svojoj lepoti, a po njegovom rođenju njegovoj majci je rečeno da će on imati lep i dug život ako sebe ne vidi nikada. Međutim nakon nesrećne ljubavi sa nimfom Echo, bogovi su odlučili da napakoste Narcisu i on se zaljubi u svoj odraz u vodi. Nagnuvši se malo više da se vidi, upade u vodu i udavi se. Na mestu gde se udavio izraslo je prelepo cveće koje danas zovemo Narcis.


U kasnim 70tim godinama reč narcis počela je da se koristi u naučnim krugovima kako bi se opisala ličnost osobe koja pokazuje nedostatak empatije, egocentrizam i probleme sa bliskošću. Tačnije identifikovan je narcisoidni poremećaj ličnosti koji je i dan danas redak i smatra se da se i dalje pojavljuje u svega 1% cele svetske populacije.


Međutim sve više i više u svakodnevnim razgovorima čujem reč narcis. Obično se ta reč koristi da se opiše neko ko nas je na neki način povredio ili jednostavno nije odgovorio onako kako smo to očekivali ili možda samo osoba koja je svesna sebe i svojih granica i koja čvrsto drži do toga.


Zato kako bi sve razjasnili želim da istaknem razliku između narcizma i narcisoidnog poremećaja ličnosti (NPL).


Narcizam je crta ličnosti koju svako od nas ima. Ta crta ličnosti je zdrava i važna za nas i naš opstanak. Ukoliko ne biste bili bar malo narcisoidni, vaš put na ovoj planeti brzo bi došao kraju. Kako to? Pitate se…


Narcizam je ono nešto što nas budi ujutro i umiva, on nam daje motivaciju i ambicioznost. Želju da pobedimo i uspemo u nečemu što volimo. On nam daje energiju i smisao. Iz narcizma raste ljubav jer prazan bunar ne može ni drugome vodu da da.


U psihologiji na narcizam se gleda kao na dimenziju. Iako u stručnoj literaturi nisam mogla da nađem tačan izraz koji se nalazi na negativnom polu, u ovom članku radi boljeg razumevanja ćemo to nazvati totalno odsustvo narcizma.


Kada bi nacrtali ovu dimenziju, izgledala bi ovako:

Kao što se da primetiti narcizam je naziv čitave dimenzije. Na levom polu nalazi se odsustvo narcizma a na krajnjem desnom polu apsolutni narcizam i narcisoidni poremećaj ličnosti. Krajem 70tih godina napravljen je instrument za proveru narcisoidnosti nazvan Narcissistic Personality Index koji je pokazao da se većina ljudi nalazi na sredini ove dimenzije. Odstupanje u levu ili desnu stranu, dok je u određenim granicama, ne govori o poremećaju. Na osnovu tih rezultata možemo reći da je većina nas manje ili više narcisoidna i ovde se ne radi o psihopatologiji.

Šta je narcisoidni poremećaj ličnosti?


Bukelić kaže da osobe sa ovim poremećajem imaju naglašen osećaj važnosti i grandiozni doživljaj da su jedinstveni. Oni često svojoj deci takođe prenose osećaj omnipotencije (svemogućnosti), izrazite lepote i posebnog talenta.


Karakteristike ovog poremećaja su:


Preuveličani osećaj sopstvene važnosti, nerealno verovanje da su u toj meri jedinstveni da mogu da ih razumeju samo posebni ljudi ili institucije, preokupirani su fantazijama (o lepoti, moći, uspehu, idealnim i romantičnim ljubavima, ambiciozni su.


Od drugih očekuju divljenje, poseban tretman, nemaju empatiju, ljubomorni su na druge, često arogantni i skloni iskorištavanju drugih osoba. Teško podnose kritiku i razbesne se na najdobronamerniji komentar, zbog čega mogu imati problema u odnosima sa drugima. Krhkog su samopouzdanja i skloni depresivnom reagovanju.


Narcizam i samopouzdanje


Razlika između visokog nivoa narcizma i samopouzdanja postoje. Studije pokazuju da su deca čiji su roditelji bili nežni, puni ljubavi i dali im dovoljno pažnje, izgradila ponašanja koja odlikuju visokim samopouzdanjem, a ne visokim nivoom narcizma. Pažnja i ljubav roditelja pokazala im je da su vredna i zaslužuju dobre stvari. Dok sa druge strane roditelji koji su svojoj deci upućivali poruke da su najbolja na svetu, najlepša, najpametnija, da zaslužuju pobedu uvek itd. izgrađivali su pogodno tlo za razvoj visokog narcizma kod svoje dece.


Roditelji koji su odgojili narcisoidne osobe obično šalju deci poruke da je svet pun takmičenja i da postoje samo pobednici ili gubitnici. Dete da bi zadovoljilo očekivanja roditelja, a kasnije i svoja, uradiće sve da bude pobednik i u tom procesu gubi crtu ljudskosti.

Kao i roditeljstvo jedan od načina na koji se kroji narcisoidnost je svakako i kulturom. Istraživanja pokazuju da je visoka narcisoidnost zabeležena u društvima koja podržavaju individualizam (kao Amerika), dok je u društvima poput Kine i Japana gde se podržava kolektivizam ova karakteristika je manje zabeležena. To ne znači da narcisoidne osobe u ovim zemljama ne postoje, ali se zbog pravila kulture manje iskazuje ova crta ličnosti u javnosti.


Da li je nasledno ili stečeno?

Istraživanja pokazuju da je veoma nasledno narcisoidno ponašanje. Ukoliko je jedan od roditelja visoko narcisoidan ili ima NPL veća je verovatnoća da će i njegovo potomstvo naslediti te karakteristike. Kao i uvek u psihologiji se vodi borba koliko je nasledno, a koliko naučeno, i kao i svaki put tačan procenat ne može da se kaže. Ali se zna da potomstvo narcisoidnog roditelja ima veće šanse da i samo bude narcisoidno.


Nove teorije o manifestaciji visokog narcizma


Osim klasičnih karakteristika narcisoidnih osoba koje smo naveli u delu o Narcisoidnom poremećaju ličnosti, gde se radi o uveličavanju značaja, lepote, pameti. Grandioznost u svakom smislu, potreba za divljenjem drugih osoba itd. Naučnici u ovom polju tvrde da ovo nije jedina manifestacija ovog poremećaja i govore da postoje narcisoidni ljudi koji će zapravo svoj život podrediti drugima. Žrtvovaće se za pomoć drugima i često će imati stav da su oni veliki altruisti koji samo žele mir u svetu.


Druga vrsta narcisoidnosti može takođe da se manifestuje kroz vunerabilnost i osetljivost. Ovi narcisi su osetljivi i introvertni, oni reaguju loše na bilo kakvu kritiku i stalno traže sigurnost. Oni mogu da misle za sebe da su najružnija osoba ili da se osećaju kao neshvaćeni genije u svetu koji ne želi da prizna njihove kvalitete.


Naučnici tvrde da ono što je zajedničko svim ovim tipovima narcisoidnih osoba, je uvećanje sopstvenih karakteristika, bile one pozitivne ili negative. Ovo stvara kod njih osećaj da su drugačiji od drugih i ti im prija. Na taj način oni potvrđuju svoju superiornost, ali ne moraju nužno biti zadovoljni sami sa sobom.


Kako izaći na kraj sa visoko narcisoidnom osobom?


Odnos sa ovakvom osobom može biti značajno naporan. Narcisoidne osobe su sklone manipulaciji i agresivnim ispadima konflikti sa njima znaju da budu veoma neprijatni. Ako ste u partnerskom odnosu sa ovakvom osobom imajte na umu da od samog početka imaju strategije da unište vaše samopouzdanje, udalje vas od bliskih ljudi i prijatelja kako bi sa vama lakše manipulisali i uzeli ono što im je potrebno.


Ukoliko ulazite u konflikt sa ovim osobama imajte na umu da nikada nećete izaći kao pobednik i gledajte na to kao već izgubljenu bitku, jer oni nemaju sposobnost da problem sagledaju iz vaše perspektive, a i što bi kad su „uvek u pravu“.
Šala na stranu, ali ako je moguće nemojte investirati svoju energiju u nešto od čega nećete ništa dobiti.


Najbolja opcija je da, ukoliko ustanovite da imate posla sa visoko narcisoidnom osobom, prekinete svaki kontakt i nastavite svoj život dalje. Svaki odnos sa njima je toksičan i vodi u nezadovoljstvo i stres. Korisno je da dobro sagledate sve karakteristike ove osobe i naučite da ih prepoznate iz daleka kako nebiste opet završili sa nekim sličnim.


Važno je da u kontaktu sa narcisoidnim osobama ne izgubite sebe. Verujte u sebe i ne dozvolite da vam slome duh. Ljubav sa ovakvim partnerima zna da bude veoma bolna i da nanese mnogo štete. Ukoliko se osećate da ne možete da izađete iz tog začaranog kruga obratite se psihologu za pomoć. Rad sa empatičnim psihoterapeutom pomoćiće vam da sagledate situaciju iz druge perspektive i osnažite se da uzmete svoj život u svoje ruke.


Želim vam srećan i uspešan rad!

CRNE OVCE

Ne, Crna ovca nije samo brend sladoleda. Crne ovce su i oni koji se ne osećaju da pripadaju u svojoj primarnoj porodici. U prošlom tekstu smo pomenuli ko su to Crne ovce I ukratko objasnili da je njihova uloga veoma značajna i teška. U ovom tekstu želim malo dublje da se pozabavimo ovom temom.

Ukoliko se unutar svoje porodice osećate isključeno i neshvaćeno. Ako lepše i kvalitetnije provodite vreme sa drugim ljudima ili čak tuđim porodicama I ako se često osećate da niste shvaćeni od strane svojih bližnjih, velika je verovatnoća da ste Crna ovca u svojoj familiji.

To svakako nije ništa lose. Crne ovce su senzitivne osobe koje u stekle uvid da u porodičnom sistemu postoji problem, ali i da taj problem može da se reši. Primeri koji im dokazuju da stvari ne moraju da budu takve obično su u njihovoj okolini i oni se osećaju da moraju nešto da preduzmu po tom pitanju.

Kada su mlade, Crne ovce, imaju snažnu želju da promene svoje bližnje i sa njima dele svoje uvide I zaključke, međutim ova strategija često im se “obije o glavu” i pokaže se kontra-produktivnom.

Put ovih osoba nije lak. Obično je veoma usamljen i nekada može da ih odvede u pogrešne “izlaze”. Primer bi bio devojka koja se oseća kao da ne pripada u svojoj porodici, može da traži izlaz tako što će preći da živi sa partnerom prerano. Ukoliko partner nije stabilan I iskren devojka može sebi naškoditi više nego da je ostala u kući sa porodicom koja je ne razume.

Usamljenost i neshvaćenost koju nosi ovaj položaj mogu vrlo lako biti i razlozi za neke simptome depresije I anksioznosti. Svi imamo prirodnu potrebu za dubljim kontaktom i bliskosti sa drugim ljudima. Ova potreba je naročito izražena sa našom porodicom, međutim kada je situacija takva da ova potreba ne može biti zadovoljena unutar porodice, prirodno je da se osoba oseća loše. Ukoliko ste se pronašli u opisu Crne ovce i imate neke od simptoma anksioznosti i depresije važno je da znate da vam jedan psihoterapijski odnos može doneti čudo u život.

Psihoterapeuti su naši treći roditelji kao što je rekao Josip Berger. Kroz psihoterapijski odnos osoba se povezuje sa terapeutom na drugačiji način nego što je to ranije činila. Psihoterapeut uči klijenta da veruje opet i vodi ga kroz njegov život onako kako bi svaki roditelj trebao to da obavi u detinjstvu. Ovaj odnos sam po sebi je poseban i lekovit.

Iako se terapeut naziva trećim roditeljem, odgovornost za napredak u terapiji je svedena na obe strane. Kako terapeuta, tako i klijenta. Moj iskreni utisak kada sam prvi put otišla na psihoterapiju bio je “Pa ovo je sve što sam ja ikada tražila u ljudima oko sebe (roditeljima i prijateljima) kada sam imala neki problem. Sve što kažem terapeut može da razume i vraća mi to iz neke druge perspektive, iz koje ja ranije nisam mogla da sagledam. Pritom se ta osoba zbog moje patnje ne raspada.”

Za jednu Crnu ovcu podrška psihologa i psihoterapijski odnos mogu biti veoma značajni, ako ne i presudni u njenom rastu, razvoju i izlaženju na pravi put. Pored toga tu su i neke od strategija koje mogu da olakšaju bitisanje u ovoj poziciji. Ovde ćemo navesti nekoliko njih.

1. Traženje podrške van primarne porodice

Podrška može da se nađe i u porodici. Nekada to mogu da budu braća i sestre, međutim češće su to osobe van porodice, ko što su mentori, prijatelji ili partneri. Za jednu Crnu ovcu važno je da izgradi kvalitetne i bliske odnose, s obzirom da to nije mogla u svojoj primarnoj porodici. Ovi odnosi, biće dovoljno jaka zamena ako imaju dubinu i bliskost. Posebno je moćna podrška partnera, jer osoba na taj način započinje da gradi svoju porodicu po sopstvenim pravilima i potrebama.

Ukoliko ste Crna ovca, a vaši bliski odnosi van porodice nisu toliko jaki, dozvolite sebi da ih izgradite. U komunikaciji sa drugima koristite tehnike aktivnog slušanja i dajte podršku osobama sa kojima mislite da možete da izgradite jak odnos. Na taj način će i oni uzvratiti istom merom. Ukoliko se dogodi da te osobe ne uzvraćaju na isti način, to je ok jer ste time dobili potvrdu da oni nisu pravi ljudi koji su vama potrebni.

U traženju pravih ljudi preporuka je da upišete neke škole i kurseve koji vas interesuju. Ista interesovanja su preduslov za razumevanje. Na takvim mestima ćete naći svoje “srodne duše” (prijatelje i partnere), ne u izlascima i noćnim klubovima.

2. Uspostavljanje granica

Ova strategija je veoma važna. Svako od nas želi bliskost i pažnju svojih bližnjih međutim kada ste Crna ovce ova potreba može da učini da sami dodajemo so na ranu. Ukoliko ste Crna ovca i vaša porodica vas ne razume, prihvatite to i uspostavite jake i sigurne granice. Postoje dva načina uspostavljanja granica.

Prvi način podrazumeva fizičko odvajanje. Selidba u novi grad i organizacija svog života po svojim pravilima mogu da učine čuda. Iako totalno odvajanje je u nekim ekstremnim slučajevima neophodno, kontakt s vremena na vreme je mnogo prirodniji. Naravno ako postoje uslovi za to. Primer potrebe za totalnim odvajanjem bi bio ako osoba iz porodice ima ozbiljan problem sa zavisnosti od alkohola. Bolno je gledati osobu koju volimo kako tone, ali zbog svog zdravlja I budućnosti nekada je potrebno da ih “odsečemo” iz života.

Drugi način bi bio psihološko distanciranje od svojih bližnjih. Psihološko distanciranje podrazumeva ostajanje u kontaktu ali na nekom površnom nivou. Obično priče kojih bi se doticali bi bile “Kako je na poslu? Kakve planove imaš za večeras? Kakvo je vreme?” itd.

3. Izgradnja sebe i uvidi o iskustvu Crne ovce

Kada se osamostalimo i izgradimo svoj neki mikrokosmos, okružimo se ljudima koje volimo I poštujemo I koji nas vole, spremni smo za uvide o ovoj poziciji. Mnogi će tada shvatiti da im je pozicija Crne ovce veoma značajna I bitna. Da ih je “iskrojila” u to što su danas. Da su mnogo jači i hrabriji zahvaljujući tom iskustvu. Kada ovu poziciju shvatimo kao lekciju, sve njene negativne strane nestaju. Ovo je veoma bitan deo rasta i razvoja, i znak je da ste na pravom putu.

4. Prihvatanje da je ok da nemate odnos sa svojom porodicom i njenim članovima

U teškim slučajevima važno je da sebi damo pravo da izaberemo da li želimo ili ne da imamo odnos sa članovima svoje porodice. Ako je odnos sa njima veoma bolan bitno je da damo sebi dozvolu da odnos uklonimo. Bitni smo mi. Sve što nam ne prija je ok da ne radimo. Nismo zbog toga ni manje dobri ni manje vredni. Mi smo mi i radimo ono što smatramo da može da nam pomogne na našem životnom putu.

5. Živeti autentično

Kada smo mi mi, i reakcije drugih na nas su bolje. Bitno je da naučimo da živimo svoj život autentično bez obzira šta naša porodica misli o tome. Nama je dat ovaj život da ga iskoristimo kako znamo. Viktor Frankl je u svojoj knjizi “Zašto se niste ubili” rekao – “Živite svoj život kao da ga živite po drugi put i da ste prvi put napravili već sve greške koje ste mogli.“.

Budite svoji, nađite podršku, svoje ljude i volite. Volite sve i budite zahvalni na iskustvu koje vas je naučilo mnogo čemu. Želim vam srećan i uspešan rad!

Strategije prilagođenje iz istraživanja dr. Elizabeth Dorrance Hall

NAUČENA POZICIJA ŽRTVE

Da ste se rodili u nekoj drugoj porodici, da li bi ste bili isti kao što ste danas?

Da umesto sestre imate dva brata, a sa vama u kući još žive i vaši baka i deka. Da li bi vaša percepcija i svest o sebi i drugima bili isti?

Odgovori na ova pitanja ne postoje i možemo samo spekulisati kako bi to izgledalo, jer ste vi rođeni i odrasli u baš toj porodici kojoj danas pripadate. Odrasli ste u osobu koja danas vidi svet i sebe na određen način. Međutim, ako zažmurimo i zamislimo da pripadamo nekoj drugoj porodici i odrastamo uz njh, verujem da bi 90% nas reklo da bi bili značajno drugačiji.

Od mame smo „pokupili“ osmeh, a od tate način na koji pričamo fore. Brat ume jako da se iznervira kada uzmemo njegov sony play station, a i nama nije prijalo kada nam je neko iz škole uzeo stvari. Reakcije i ponašanja međusobno se prenose između članova jedne porodice. U našem narodu poznata je rečenica „Sve ide iz porodice“ i, na neki način, tako i jeste.

Ako želite nekoga zapravo da upoznate, provedite neko vreme sa njim, ali i njegovom porodicom. Saznajte koji su to obrasci ponašanja karakteristični za njih i na koji način oni međusobno komuniciraju. Videćete da, vrlo često, ta osoba i sa vama (ako ste bliski) komunicira na sličan način.

Do mene je igrom slučaja došlo jedno interesantno pitanje. 

Pitanje glasi „Kako prevazići porodični program žrtve i sebe staviti u poziciju pobednika?

Ovde bih volela malo da pričamo o tome, jer smatram da nam svima može biti korisno.

Kao što smo već predočili, uticaj porodice može biti veoma snažan na pojedinca. Ako gledamo iz polja Transakcione Analize, porodica sa „programom“ žrtve je porodica čiji članovi su naučili i verovatno su veoma vešti u tome da igraju igre. Postoje tri vrste pozicija u svakoj igri, a to su:

  1. Pozicija Progonioca
  2. Pozicija Spasioca
  3. Pozicija Žrtve

Progonilac je ona osoba koja omalovažava druge ljude i prezire ih. On smatra da su drugi „ispod njega“ i da nisu ok.

Spasilac takođe smatra da su drugi ljudi „ispod njega“ i da na neki način nisu ok. Ali on reaguje tako da nudi pomoć iz superiorne pozicije. Spasilac smatra da mora da pomogne drugima, jer oni nisu u stanju da pomognu sami sebi.

Dok osoba u poziciji Žrtve za sebe smatra da je ona ta koja je inferiorna i koja nije ok. Ponekad će Žrtva tražiti Progonioca koji će je omalovažiti i postupati loše sa njom Ili će tražiti Spasioca koji će nuditi pomoć i potvrditi Žrtvino uverenje da ne može da funkcioniše sama.“

In Stjuart i Ven Džoins

Ključno je da sve tri pozicije podrazumevaju otpisivanje. Progonioc i Spasilac otpisuju druge, dok Žrtva otpisuje sebe.

Kako ljudi nauče da igraju poziciju Žrtve?

Pozicija Žrtve je veoma inteligentna kreacija. Kako to, pitate se? Pa zato što je nekada nekome bila veoma korisna strategija za preživljavanje. U našoj okolini ova pozicija je česta, a ako analiziramo našu istoriju videćemo da su naši preci dugo vremena proveli pod nekom većom silom (recimo 500 godina pod Turcima).

Život gde strahuješ za svoj život svaki dan, jer si u lošijoj poziciji u odnosu na vlast, uticao je da se neki pojedinci od strašne sudbine brane pozicijom Žrtve. Osobe u ovoj poziciji nesvesno imaju ovakav stav – „Ako ja, nekome ko već jeste na višoj poziciji od mene, pokažem da sam jadan/na, on će se smilovati i neće mi nanteti toliko štete. Ili će možda neko uleteti u moju odbranu.

Ako analizirate ovu poziciju, videćete da je veoma dobro smišljena, međutim problem nastaje kada za tu poziciju nema potrebe.

Naši preci su možda živeli u strahovitim uslovima i da bi se odbranili naučili su da funkcionišu u poziciji Žrtve. Međutim takva pozicija, koja podrazumeva određeno ponašanje, prenosila se u porodici putem učenja po modelu i interakcije članova. Na primer, ako vaša majka živi život u poziciji Žrtve i funkcioniše tako što se plaši svega, mnogo je fina i zabrinuta uvek, često sebe postavlja u situacije gde neko na nju viče i  često je na rubu suza, velika je verovatnoća da ćete i vi naučiti takav način funkcionisanja i integrisati ga u svoju ličnost.

Osobe u ovoj poziciji uvek će naći nekoga da krive, jer odgovornost za svoj život i svoje postupke pridaju drugima. One samim tim nisu u stanju da prihvate odgovornost za svoje postupke, sebe otpisuju i poništavaju mogućnost da promene svoj život i poziciju.

Kada je čitava porodica ovako formirana, mnogo je teško živeti sa njom i snalaziti se u životu. Srećnici su oni koji osveste da u samom sistemu porodice nešto nije kako treba, jer te osobe imaju šansu da SEBE promene. One se često nazivaju Crnim ovcama iz razloga što ne pripadaju tamo gde pripadaju. I ove osobe ako odluče da će da promene utabani put koji im je dat, mogu da postignu neverovatne stvari i promene pravac života svojim pokoljenjima.

Kako se „izvući“ iz pozicije Žrtve?

Ovo put je veoma težak i dug, ali vas na kraju čeka veliki uspeh. Ukoliko vaša porodica ima sličnu strukturu porodici iz ovog teksta, a vi se prepoznajete u poziciji Crne ovce, jer shvatate igru i želite više za sebe, prvi korak bi bio odvajanje. Naravno ukoliko ste punoletni i imate mogućnosti da se odvojite na neki primeran način. Vodite računa da se ne dovedete u komplikovaniju poziciju u kojoj jeste. Ako nemate uslove za odvajanje, napravite listu stvari koja vam je potrebna da proces odvajanja započnete. Dobro procenite:

  • Sebe- koji ste tip osobe je jako važno. Ukoliko volite ljude oko sebe i živite sa potrebom za bliskim kontaktom sa drugima, važno je da sebi to obezbedite. Preispitajte mogućnosti zajedničkog života sa prijateljem, cimerom ili partnerom. Važno je da se pre selidbe dobro ispričate i upoznate sa osobom sa kojom bi trebali živeti. Analizirajte je, ispitajte njene stavove o životu i vidite da li je to u skladu sa vama. Važno je da pažljivo biramo osobe sa kojima delimo svoj životni prostor. Uvek je dobra ideja vreme provoditi sa nekom osobom koja vas motiviše i inspiriše da težite nekom vašem cilju.
  • Procenite gde biste voleli da živite i kakvim ljudima biste želeli da budete okruženi. Selidba iz iz jednog mesta u drugo nije toliko strašna ako ste se za nju dobro psihički pripremili. Vidite šta vas privlači i da li mesto na kojem biste voleli živeti može to da vam pruži.
  • Dobro procenite svoje finansijske mogućnosti. Ako niste u poziciji da se odvojite od roditelja zbog svojih finansija, pogledajte koje su vam opcije da nađete drugi posao. Možda i bolje plaćen, a možda i baš u mestu koje biste voleli. Aplicirajte na što više lokacija i nemojte se obeshrabriti ako vas negde ne pozovu. To je sve prirodno.

Kada se odvojite i uzmete svoj život u svoje ruke i počnete da se borite za sebe videćete promenu.

Ukoliko vas plaši i sam korak odvajanja, moja topla preporuka je da se javite nekom proverenom i podržavajućem psihoterapeutu koji će vam pomoći da sami sebe osnažite za prvi korak. Psihoterapeuti bi trebali da budu, kako to Josip Berger kaže, treći roditelji. Oni su vam sigurna luka i podrška u vašem životnom putovanju. Uloga psihoterapeuta je značajna za sve, a pogotovo za Crne ovce koje unutar porodice  nemaju svoj oslonac.

Niko nije sam na svom putovanju, osim ako to želi.

Ja vam želim srećan i uspešan rad.

Ukoliko imate još neka pitanja o kojima biste voleli da pričamo pišite mi.

Srdačan pozdrav!

KAKO PREPOZNATI ANKSIOZNOST

Izolacija i stanje u državi koje smo proživeli ostavilo je tragove na psihičkom delu našeg bića. Iako smo se adaptirali i bili mišljenja da je sve ok, da sve možemo da „preguramo“, verujem da je velika većina osetila, ako ništa onda bar blagi osećaj nervoze i frustracije u ovom periodu. Mediji koji nas sa svih strana obaveštavaju da se među nama krije opasni virus koji može da nam oduzme život, ali ne daju konkretne informacije kako, zašto, gde, ne olakšavaju nam situaciju ni malo. Sa druge strane ljudi iz okoline, zbunjeni svim informacijama koje dobijaju, reaguju tako da vas izbegavaju u širokom luku kao da bolujete od strašno zarazne bolesti iako pokazujete sve znakove zdravlja i života.

Na ulicama se osmesi nisu videli. Iako možda jesu tu, sakriveni su iza maski raznih boja i materijala. One su ujedno i postale glavni modni detalj. U osećaju besmisla i strahovanju da se ne zarazimo naša inspiracija za odevanje i samo-promociju svedena je na minimum pa sve što nam ostaje je da se igramo sa maskama različitih dezena.

Nekada ispod prozora slušali smo nasmejanu i veselu decu koja se igraju, a sada lupanja loncima i proteste naroda zbog nezadovoljstva uzrokovanom strankom na vlasti.

Osobama koje su izbegle iz rata ili proživele bombardovanje na ovim prostorima, ovo je bio idealan period za oživljavanje starih trauma i ne obrađenih tema iz tog perioda. A osobe koje se možda tog perioda ne sećaju i nisu doživele traume, svakako nije prijalo da se zatvore u kuću i da dožive ovakvo ograničenje slobode, a i zdravih kontakata sa drugim bliskim ljudima.

Bilo kako bilo ovaj period je definitivno bio buran i nimalo lak. Neki prirodan razvoj cele situacije je da se kod većine pojedinaca razvio blagi anksiozni sindrom, a kod nekih i teži. U ovom tekstu pričaćemo kako anksioznost izgleda i u kratkim crtama ispričati priču jedne anksiozne osobe.

Strah i anskioznost

Većina nas zna kad smo uplašeni šta se u nama događa. To je intenzivan osećaj koji nas obuzme skroz, a najčešće ono što najviše osetimo jeste ubrzano i snažno kucanje našeg srca. Formalna definicija glasi „ Strah je specifično i neprijatno osećanje izazvano opasnostima koje ugrožavaju telesni, psihički i društveni integritet ličnosti“. Strah je signal uzbune kako bi se organizovalo bekstvo od opasnosti. On je biološka alarmna reakcija i kao takav veoma je važan za naše funkcionisanje. Strah pozitivno utiče na nas i motiviše nas da rešimo probleme vezane za našu egzistenciju. Bez njega u opasnim situacijama ne bi imali razlog da se spašavamo i šansa za izlaz iz opasnosti bi bila minimalna.

Međutim u savremenom društvu strah se veoma izbegava i ne prihvata. Deca se od rođenja uče da ne smeju da se plaše, da moraju da budu jaka. Takav način učenja ne utiče na to da se ova emocija izbriše iz našeg emotivnog repertoara, već čini da se deca kao vrlo mala vešto snalaze u potiskivanju emocija straha ( ili besa ili bilo koje druge nepoželjne emocije) i takav patern ponašanja primenjuju i kasnije u životu. Problem kod potiskivanja straha i drugih emocija krije se u tome što svaka osoba ima određenu veličinu rezervoara gde skladišti potisnute emocije. Taj rezervoar je kod svake osobe drugačiji, ali sve potisnute emocije pune taj rezervoar. Kada se rezervoar napuni do vrha i počne da preliva tada se simptomi anksioznosti ispoljavaju i kvalitet života opada.

Anksioznost najčešće se definiše kao teskoba, zebnja, strepnja, a označava strah praćen unutrašnjom napetošću i psihomotornim nemirom. To znači da se na misaonom (kognitivnom) nivou pronalazi strah, za određenu stvar ili situaciju, koji ne mora biti ni svestan i koji povlači sa sobom razne načine reagovanja tela i svesno i nesvesno. Sa biološkog aspekta anksioznost je alarm koji upozorava ličnost da je ugrožena njena egzistencija i da su joj potrebni odmor i zaštita od traumatskih događaja. Anksioznost je dugotrajnija od straha i doživljava se bez prisustva realne opasnosti.

Prema Frojdu primarno nastala anksioznost može da se transformiše u uznemirenost, napetost, nesanicu, depresiju, plač, osećanje krivice, neuobičajenu agresiju , osećanje inferiornosti, neodlučnost i paranoidne konstrukcije. On je krajem XIX veka opisao anksiozne neuroze kao osećanje čistog straha koje se javlja naglo ili postepeno i praćen je poremećajem ritma srčanog rada, jezom, drhtanjem i crevnim poremećajima.

Anksioznost je najlakše prepoznati kod osoba koje žive u stalnom iščekivanju nečega lošeg da se desi, one su napete i okrenute događajima koji se nisu desili, ali koje oni veruju da će se desiti. Glavna razlika između straha i anksioznosti je ta što je uplašena osoba okrenuta sadašnjem trenutku, dok anksiozna osoba gleda u budućnost i iščekuje zlo.

Opis ličnosti koja je anksiozna je da je osoba vrlo često preosetljiva, pogotovo u sferi čula. Ona plašljivo iščekuje nešto da se desi i tako aktivira strah i u najobičnijim situacijama.

Napadi straha kreću srčanim smetnjama, nemogućnošću disanja, vrtoglavicom, nesvesticom, drhtanjem, stomačnim tegobama i dr.

Anksioznost se javlja u sledećim oblicima:

1. Lebdeća anksioznost– praćena je lebdećim strahom i iščekivanjem da se nešto strašno dogodi.

2. Socijalna anksioznost– ispoljava se kao strah od ljudi javnih nastupa, crvenjenja, osoba suprotnog pola, gubitka kontrole sopstvenog ponašanja itd.

3. Hipohondrijska anksioznost– ispoljava se prekomernom brigom za svoje zdravlje. Ove osobe imaju pojačan osećaj svojih telesnih senzacija. Taj ih osećaj buni i prouzrokuje veliki strah od raznih bolesti. Često idu na mnogobrojne preglede gde se ustanovi da je sa njima sve ok, ali one onda smatraju da lekari nisu stručni i menjaju ih svako malo.

4. Fobična anksioznost– vezana je za predmete, živa bića i situacije iz svakodnevnog života.

5. Somatizovana anksioznost– ispoljava se na pojedinim sistemima kao što je kardiovaskularni ( tahikardija i dr.), respiratorni (astmatični napadi, hiperventilacija,…), gastrointestinalni (muka, povraćanje, grčevi), urinarni, mišićni (tremor, tikovi), senzitivnom (razni bolovi) i senzornom sistemu (vrtoglavica).

6. Depresivna anksioznost– prateći je simptom svih depresija.

Postoje i drugi oblici anksioznosti koji su češći kod težih psihičkih poremećaja o kojima ćemo pričati u budućnosti. Ovo je ukratko o tome šta je anksioznost i kako se ispoljava. Svaka od ovih anksioznosti uspešno se rešava psihoterapijom. Od zavisnosti od nivoa anksoznosti osoba treba da se podvrgne i farmakoterapiji jer rad u ekstremno anksioznim stanjima neće dovesti do poboljšanja.

U sledećim redovima opisaću u kratkim crtama slučaj anksiozne osobe A.

Osoba je u svojim dvadesetim godinama života. Studira i nekada je bila veoma uspešan student, a sada slabo može da se skoncentriše na gradivo koje uči i to se primeti i na njenim ocenama. Ona je puna života, ali u poslednjih par meseci intezivno je počela da gubi osećaj ko je ona i šta želi u životu. U vezi je gde njen partner od nje traži da prihvati to da on bude sa drugim ženama. Ona to želi jer ga voli. Svoje detinjstvo opisuje kao veoma tužno. Nema lepa sećanja jer su dominantna sećanja na nesklad u porodici i velike svađe. Pre nekoliko meseci krenula je da ima panične napade. Odjednom bi je iz čista mira preplavio osećaj kao da je ogromni talas kosi, dlanovi joj se znoje, a sve što čuje su otkucaji njenog srca. To se dogodilo nekoliko puta pre nego što ju je obuzeo kompletan strah da nešto nije u redu sa njom i da će umreti. Teme smrti su razne, od bolesti, preko trovanja i ludila. Strah je uvek bio najintenzivniji noću. Preko dana često joj se dogodi da plače iz čista mira i stalno ima osećaj da je sama i da je niko ne razume. Ubeđena je bila da joj niko ne može pomoći dok se nije upustila u rad na sebi kroz psihoterapiju.

Na osnovu ove priče koju biste dijagnozu anksioznosti dali osobi A?

Koliko mislite da je trajala psihoterapija da se ova osoba dovela u prvobitno stanje bez anksioznosti?

Koji drajver primetite kod ove osobe?

LIČNOST

Po teoriji Transakcione Analize

Kada smo primili sve Psihološke zabrane, u sebe „ugradili“ sve Drajvere i napisali svoje Životne skriptove, mi smo na određeni način formirali svoju ličnost. Ali šta je to ličnost uopšte? Kako je sastavljena i kako funkcioniše pričaćemo u ovom tekstu.

Prema Transakciono Analitičkoj teoriji ličnost svakog čoveka deli se na 3 Ego stanja.

Erik Bern kaže da je Ego stanje stalni obrazac osećaja i doživljaja koji je u direktnoj vezi sa odgovarajućim stalnim obrascem ponašanja.  Svako od nas ima tri Ego stanja, nazvana:

1. Roditelj

2. Odrasli

3. Dete

Svako Ego stanje od ova tri je važno. Savremeni i zdrav čovek bi najviše svog vremena trebao provoditi u Odraslom ego stanju, ali da zna kada da koristi ego stanje Deteta i Roditelja. U daljem tekstu umesto termina Ego stanje koristićemo naziv „deo ličnosti“ radi lakšeg razumevanja.

Roditelj

Ovaj deo ličnosti dolazi do izražaja kada se ponašam, razmišljam i osećam se tako da nesvesno kopiram svoje roditelje. Mnogi od nas i sami znaju da nekada, ma koliko se trudili, ne možemo pobeći od toga da se u određenim situacijama ponašamo kao naši roditelji. Iako vrlo često ne želimo da se ponašamo na taj način, nešto u nama nam diktira da tako treba.

Za osobu kažemo da dela iz Roditelja kada je suviše oštra i rigidna. Uvek se drži jasnih pravila ponašanja i vrlo često ih nameće drugima (komanduje). Ovakva osoba može da deluje vrlo ozbiljno i kruto, jer joj nije blisko funkcionisanje iz dela ličnosti Deteta (koje je razigrano i veselo).

Deo ličnosti Roditelj u sebi sadrži dva tipa roditelja. Negujući Roditelj i Kritikujući roditelj.

Negujući Roditelj, kao što i možete pretpostaviti ovaj deo ličnosti je blag i nežan. On brine i neguje druge. Međutim iako ovako deluje pozitivno, ovaj deo ličnosti ima i negativnu stranu. Negativan Negujući Roditelj je onaj deo ličnosti koji brine o drugima i kad nema potrebe za to. Na primer majka koja svom tridesetogodišnjem sinu pere veš i kuva ručak. Ovaj deo ličnosti je negativan jer otpisuje sposobnosti druge osobe. Vrlo je čest u našoj populaciji i iz njega često ide i drajver Udovolji drugima.

Kritikujući Roditelj je onaj deo deo ličnosti koji stalno upućuje kritiku. Kao i kod Negujućeg Roditelja on ima pozitivnu i negativnu stranu. Pozitivan Kritikujući Roditelj ogleda se u tome što daje konstruktivne kritike za razliku od Negativnog Kritikujućeg Roditelja. Negativan Kritikujući Roditelj veoma je štetan i poželjan je rad na tome da se osvesti kako bi se njegove posledice umanjile za okolinu ali i za samu osobu.

Odrasli

Deo ličnosti koji reaguje u sada i ovde i smisleno se prilagođava svakoj pojedinačnoj situaciji, u TA naziva se Odrasli. U ovom delu smešteni su svi odrasli i smisleni načini suočavanja sa životnim situacijama.

Dete

Ovaj deo ličnosti karakterišu misli, ponašanja i osećanja koja potiču iz detinjstva. Dete dolazi do izražaja kad se igramo sa malom decom, pa osobe koje suviše vremena provode u Roditelju ili imaju problema da se identifikuju sa ovim delom ličnosti imaju problem sa malom decom. Smatraju ih čudnim i neugodno im je u kontaktu sa njima. Ove osobe takođe verovatno imaju zabranu Nemoj da Odrasteš, ali o tome možete saznati više u tekstu „Psihološke zabrane“.

Dete je zaduženo da se igra i bude slobodno. Spontano i nepredvidivo ponašanje, veselost i zabava karakteristične su za ovaj deo ličnosti, pa stoga osobe koje često delaju iz njega drugima deluju detinjasto, nesigurno, nepredvidivo i neodgovorno.

Dete takođe ima svoje dve strane- Adaptirano i Slobodno Dete

Adaptirano Dete je onaj deo ličnosti koji je poslušan i fin. Uvek gleda da se nikome ne zameri i da se što je moguće više prilagodi drugima. Adaptirano Dete bi se najbolje videlo u situaciji gde se šef dere na zaposlenog. Zaposleni, koji bi najverovatnije bio u svom delu ličnosti Adaptiranog Deteta, ponašao bi se pokorno i uplašeno. Svoje potrebe bi blokirao kako se slučajno ne bi zamerio šefu. Osobe koje često delaju iz ovog dela ličnosti, skloniji su da razviju Anksiozne poremećaje jer često potiskuju svoje autentične emocije i reakcije, kako druge ne bi isprovocirali. Sa druge strane spektra nalazi se Buntovno Dete. Ono se oslikava u „teranju kontre“. Ovakva osoba se buni protiv pravila i uvek odlazi sa svojim ponašanjem u drugu krajnost. Ovakve reakcije takođe nisu autentične i zato nisu deo Slobodnog Deteta.

Adaptirano Dete takođe može biti pozitivno i negativno. Pozitivno Adaptirano Dete su sva ona misli, osećanja i ponašanja koja smo naučili u detinjstvu, a važna su za naš opstanak danas i štede nam ogromne količine mentalne energije. Primer bi bio to što kada prelazimo ulicu uvek pogledamo levo i desno ili kada nam nešto treba od nekoga kažemo „molim“ itd. Negativno Adaptirano Dete se ispoljava kada koristimo obrasce ponašanja koji nisu primereni u datoj situaciji. Primeri su razni i svako od nas sklon je da se ponaša iz Negativnog Adaptiranog Deteta. Međutim upravo iz njega mogu da se formiraju razne anksiozne tegobe, pa je rad na Negativnom Adaptiranom Detetu veoma bitan na psihoterapiji.

Slobodno Dete je deo ličnosti koji karakterišu ponašanja iz detinjstva koja nisu bila uslovljena roditeljskim pravilima. Slobodno Dete takođe se javlja u pozitivnom i negativnom obliku. Pozitivno Slobodno Dete su ona ponašanja koja su pozitivna i obogaćuju život. Recimo da je osoba imala zabranu na svoje emocije i godinama je potiskivala. Terapijskim radom na sebi osvestila je da je u tome problem i dala sebi dozvolu da se ponaša u skladu sa svojim emocijama. Osoba se može naći u situaciji da zbog pražnjenja plače dugo na seansi, ali ona time čini nešto važno za sebe i možemo reći da se u tom trenutku nalazi u Pozitivnom Slobodnom Detetu. Sa druge strane Negativno Slobodno Dete predstavlja sva ona ponašanja koja nisu primerena, ni cenzurisana a proističu iz detinjstva. Primer bi bilo kada bi osoba podrignula usred poslovne večere i slično.

Svi delovi ličnosti od Roditelja, preko Odraslog sve do Deteta, bitni su za naše funkcionisanje. Problemi se dešavaju kada u nekom od njih dodje do blokade ili fiksacije. Na psihoterapijskim seansama aktivno se radi na rešavanju I sprečavanju problema u funkcionisanju ličnosti. Transakciona Analiza pokazala se u ovome veoma delotvorna.  

U ovom tekstu želela sam da vam, što je više moguće, približim strukturu ličnosti po teoriji Transakcione Analize. U psihologiji postoji još mnogo teorija i pravaca izučavanja čovekove ličnosti. Ovo je jedan od najefikasnijih pravaca u polju psihoterapije i ukoliko je vaš psihoterapeut upoznat sa Transakcionom Analizom možete zajedno pričati o vašoj strukturi ličnosti koristeći ova Ego stanja.

Ja vam želim srećan i uspešan rad!

I hvala vam što pratite moj Blog.

Srdačan pozdrav!

PSIHOLOŠKI SKRIPT

Da li ste znali da ste vi napisali svoju životnu priču koju trenutno živite? Kada ste bili mali doneli ste niz odluka, na osnovu vašeg poimanja realnosti i na taj način zacrtali svoju „sudbinu“. Da li ste ikada imali osećaj da se u nekom polju svog života vrtite u krug? Radite sve da izbegnete budale, ali oni kao da vas „namirišu“ i uvek vam uđu u život..

Ako vam je ovo sve poznato, to je zato što je vaš životni skript tako formiran. Kao mali napravili ste neke pogrešne odluke i sada ih živite.

Naučnici iz polja psihoterapije kažu da ste počeli svoju životnu priču(životni skript) da pišete odkad ste se rodili. Oko vašeg četvrtog rođendana napravili ste odluke koje će biti osnovni elementi zapleta. Sa sedam godina svoju priču ste završili u glavnim crtama, a od sedme godine do dvanaeste doterali ste je i dodali još po koju stranicu. Kada ste stigli u adolescentsko doba napravili ste još neke sitne prepravke i dodali još po nekog karaktera. Tako je nastao vaš životni skript.

Prema teoriji Transakcione Analize, životni plan je postavljen kao dramski scenario, koji ima jasan početak, sredinu i kraj. I početak i sredina ovog skripta napravljeni su tako da osobu dovede do finalne scene. Osoba je ta koja odlučuje šta će finalna scena biti. Bern je koristio primer dva brata koji su primali poruku majke „Završićeš u ludnici!“. Jedan brat je završio kao pacijent, a drugi kao doktor. Sa druge strane roditelji koji svojoj deci šalju poruke koje smo pominjali u tekstu „Psihološke zabrane“, oni deci potvrđuju da je svet napravljen na određeni način i pomažu im da modeluju način gledanja na sebe i svoju okolinu.

Na primer, dete koje se oseća nesigurno i uplašeno, a od roditelja dobija poruke tipa „Što si tako glup“ „nesposoban“ ili slično. To dete će kada odraste najverovatnije i samo verovati da je glupo i nesposobno. Svoj život će uskladi u odnosu na te vrednosti koje je integrisao i živeće jedan tužan i beznačajan život iako je možda mogao da bude deo tima koji spašavaju živote u Africi. On će sebe i svoju okolinu modelovati na način da sebi potvrdi da je glup i nesposoban i tako se vrteti u krug.

Ovakva ponašanja su prirodna i ona su zapravo najbolja dečija strategija za opstanak u neprijateljskom svetu, ali problem je što kad dete odraste ta strategija više ne funkcioniše i zapravo nanosi više štete.

Životni skript se može živeti na 3 načina:

1.            Pobednički

2.            Gubitnički

3.            Učesnički

1. Pobednički skript

Bern i Guolding su definisali pobednika kao osobu koja ostvaruje svoj nameravani cilj i kao rezultat čini da svet bude bolje mesto.

Pobednički skript je naravno najpoželjniji skript. Osobe koje ga žive zadovoljne su sobom i svojim uspehom, ma šta on bio. Međutim pobednički skript ne podrazumeva ostvarenje neke društveno poželjne želje. Pobednik ne mora da je uspešan u poslu, on ne mora da ima razne diplome i sertifikate. On čak može da bude beskućnik koji živi na ulici ali ukoliko je on srećan i živi u miru i zadovoljstvu svoj život. Milioner koji ima kule i gradove ali nikad nije zadovoljan i uvek hoće još, pritom ima loše međuljudske odnose NIJE pobednik. Milioner koji je zadovoljan i srećan i svoje bogatsvo deli sa ljudima sa kojima želi i živi svoj život u miru i zadovoljstvu JESTE pobednik.

2. Gubitnički skript

Nasuprot pobedniku, „gubitnik“ je onaj ko ne ostvaruje nameravani cilj.

Osoba koja upiše fakultet i uspešno završava ispite ali kad dodje do kraja on/a zablokira i odustane od diplomiranja,a onda taj obrazac primeni i na druge domene svoga života, ova osoba najverovatnije živi gubitnički skript.

Gubitničke skriptove možemo podeliti na skriptove prvog, drugog i trećeg stepena u zavisnosti od ozbiljnosti njihovog ishoda.

1.            Gubitnički skript prvog stepena karakterišu neuspesi i gubici koji su mali i o njima se može pričati u društvu. Primeri mogu biti svađe, blage depresije, neuspesi na nekim zadacima ili ispitima i drugi.

2.            Gubitnički skript drugog stepena karakterišu događaji i posledice istih o kojima ne bi moglo da se priča u društvu. Primeri su  otpuštanja sa više poslova, hospitalizacija zbog nekog psihičkog poremećaja, izbacivanje sa fakulteta i slično.

3.            Gubitnički skript trećeg stepena završava se obično u bolnici (sa ozbiljnom bolešću ili povredom), ludnici ili mrtvačnici.

3. Učesnički skript

Osoba sa učesničkim skriptom živi svoj život iz dana u dan isto. Nema pobeda ali nema ni poraza. Ova osoba ne rizikuje i ne dovodi sebe da ostvari nikakve ciljeve već samo održava status quo. Kada bude kasno, osobe sa ovim skriptom počnu da  razmišljaju „ Mogao sam ovo ili ono uraditi….“.

Vežba za otkrivanje skripta

Pokušajte bez puno razmišljanja da odgovorite na pitanje – Koji je vaš omiljeni lik?

To može biti fiktivna ili stvarna osoba. Može biti karakter iz filma ili neko u vašoj okolini. Uzmite parče papira i pišite sve što vam padne na pamet o njemu/njoj.

Ko je on/ona? Šta radi? Kako živi? Ko su ljudi sa kojima ima kontakt? Kakav je kontakt? I tako dalje

Na papiru napišite što više informacija o tom liku a onda uzmite olovku i svuda gde ste napisali on ili ona napišite ja. Uzmite drugo parče papira i analizirajte koliko se informacije o vašem omiljenom liku poklapaju sa vama samima.

Želim vam srećan i uspešan rad!

ŠTETNI OBRASCI PONAŠANJA

Kada smo pričali o psihološkim zabranama govorili smo koje poruke roditelj šalje detetu, a koje vrlo često mogu da utiču na dalji tok detetovog života i formiranje njegove ličnosti. Međutim poruke same po sebi nisu dovoljne da imaju ovako veliki uticaj na nekoga, ono što je drugi deo priče je detetova percepcija i organizacija ličnosti.

Svi mi se razlikujemo u mnogo čemu, pa  tako i u emocionalnom reagovanju, pragu tolerancije i načinu na koji obrađujemo informacije iz okoline. Kao što ja imam kose oči i gustu braon kosu, a ti si možda plav i imaš okrugle plave oči, tako se i naš psihološki deo razlikuje po mnogo čemu. Kada ovo uzmemo u obzir shvatićemo da moja reakcija na neku od psiholoških zabrana neće biti ista kao tvoja. Ja mogu da se povučem u sebe i postanem asocijalan, a ti se možda pobuniš i počneš da se boriš sa svakom vrstom autoriteta. Klinički psiholog, Taibi Keler ustanovio je da osobe formiraju obično 5 vrsta obrazaca ponašanja kao odbranu od nekih zabrana i problema koje su doživele u detinjstvu. Tih 5 obrazaca on nazvao je drajverima. Za svaki od drajvera postoje određene reči, ton glasa, gestikulacija, stav tela i izraz lica. Ovde ću ih vam prestaviti I ukratko opisati.

DRAJVERI:

1.            BUDI SAVRŠEN

Osoba se trudi da sve što radi bude savršeno. U to ulaže puno energije i svako odstupanje od savršenstva je iritira i vodi u opše nezadovoljstvo. Deluje odmereno, uravnoteženo ali iza toga se krije patološka potreba da sve drži pod kontrolom.

2.            UGODI DRUGIMA

Ono što je karakteristično za osobe sa ovim drajverom je da se prekomerno trude da zadovolje druge. Nekada toliko daleko odu sa tim da zapostave sebe i svoje potrebe. Ove osobe čine sve da ugode drugima i stavljaju ih na prvo mesto, međutim neretko se događa da sebe dovedu do psihičkog sagorevanja. One takođe znaju da očekuju da će im osobe za koje se „žrtvuju“ učiniti nešto zauzvrat ali to ne komuniciraju direktno, pa ukoliko se to ne dogodi znaju da prebacuju i da se zameraju.  

3.            TRUDI SE JAKO

Osobe sa ovim drajverom deluju kao da stalno nešto teško rade. Uvek pokušavaju nešto da rade, a nikad ne urade. Sve što rade deluje kao Sizifov posao. Muče se i muče, ali nikada ne stignu do cilja jer se kamen skotrlja i osoba mora opet da se „muči“.

4.            BUDI JAK

Osobe sa ovim drajverom ne dozvoljavaju sebi da pokažu bilo kakvu  slabost. One često imaju problem sa pokazivanjem emocija kao što su strah ili tuga. Mogu da deluju hladno i distancirano, a u detinjstvu su vrlo verovatno primile zabranu na osećanja (NEMOJ OSEĆATI).

5.            POŽURI

Osobe sve što rade rade jako brzo. Kada ste u kontaktu sa njima imate utisak kao da stalno negde žure. Hodaju brzo, pričaju brzo, misle brzo, skaču sa teme na temu i teško ih je pratiti. Ove osobe se često jako umore, ali se ni tada ne uspore jer ne mogu sebi da dopuste da budu spori.

Sada kada znamo koji drajveri postoje pomenućemo i dozvole koje su bitne da te osobe dobiju. Ukoliko primetite neki od ovih obrazaca ponašanja na sebi, najbolje bi bilo da tu temu obradite sa svojim terapeutom i da naučite da sebi date jednu od ovih dozvola.

1.            Dozvola za BUDI SAVRŠEN glasi- „Dovoljno si dobar takav kakav jesi.“

2.            Dozvola za UGODI DRUGIMA glasi- „ Ok je da ugodiš sebi.“

3.            Dozvola za TRUDI SE JAKO glasi- „Uradi to!“

4.            Dozvola za BUDI JAK glasi- „Budi otvoren i izrazi svoje želje“

5.            Dozvola za POŽURI glasi- „Uspori“

ŠTETNE PORUKE UPUĆENE DECI

Poruke koje šaljemo svojoj deci i te kako su važne. Svi mi volimo svoju decu i želimo im samo najbolje, pa ponekad i pogrešimo, ali ovh 12 poruka su veoma opasne, te iz tog razloga neophodno ih je uvideti i iskoreniti.

Imajte na umu da sadržaj poruka može biti drugačije formulisan i da se one najviše prenose neverbalnim putem, tako da ukoliko želite da ih uklonite, morate biti svesni svog govora ali i ponašanja.

ZABRANA NA POSTOJANJE

Obično se komunicira kroz fraze kao što su ” Ubiću te zbog toga!” ili ” Kamo lepe sreće da te nikada nisam ni rodila!”

Ovo je jedna od najopasnijih zabrana i sa sobom nosi težinu smrti.

Roditelj je šalje na nesvesnom nivou, obično, jer se oseća ugroženo na neki način što dete postoji.

Česta je kod očeva koje rođenje deteta šalje u njihovo detinjstvo kada su dobili brata ili sestru i kada su izgubili majčinu pažnju (sada gube partnerkinu).

Isto tako često se sreće kod majki koje nisu spremne za tu ulogu. One često na različite suptilne načine mogu da šalju ovu zabranu svojoj deci tako što ih izbegavaju i ne daju im pažnju koja im je neophodna.

NEMOJ BITI DETE

“Suviše si velik/a da…” ili ” Veliki momci ne plaču.” samo su neke od načina formulisanja ove zabrane.

Česta je kod najstarije dece jer ona imaju tendenciju da je sami sebi daju. Kada na svet stignu mladja braća i sestre, najstarija deca se osećaju odgovorno i za njih. Ukoliko primetite dete koje je starmalo, vrlo je verovatno da se radi o ovoj zabrani.

Odrasli sa ovom zabranom se kasnije u životu osećaju čudno u odnosu sa decom. Ne znaju kako da im priđu i često ih se plaše, a odluka da nemaju svoju decu takođe je prisutna.

NEMOJ DA ODRASTEŠ

Ova zabrana se retko manifestuje na verbalnom nivou ali na neverbalnom nivou veoma je snažna. Kada bi bila iskomunicirana ona bi zvučala ovako ” Nemoj nikad da odrasteš!” ili ” Nemoj nikad otići od mene”

Ukoliko ste se zabavljali sa muškarcem koji je večiti mamin dečak ili kako bi mi psiholozi rekli sa ” Petar Pan” sindromom velika verovatnoća je da ta osoba živi sa ovom zabranom.

Manipulacija roditelja je veoma snažna u ovoj zabranu. Osoba mora da osvesti problem i osnaži se da izadje iz bolesne simbioze i nauči da živi kao odrasli čovek.

NEMOJ DA USPEŠ

Takođe još jedna od zabrana koje se više komuniciraju na neverbalnom nivou. Ova zabrana komunicira se, najčešće, kroz skrivenu ljubomoru i zavidnost roditelja prema detetu.

Ako ste ikada upoznali osobu koja je genijalna ali nikakve rezultate ne daje. Ne završava fakultet, ne daje ispite ili ne zapošljava se na visokim pozicijama, a ima svaku predispoziciju za to, vrlo je verovatno da ta osoba ima ovu zabranu.

NEMOJ (NEMOJ NIŠTA DA RADIŠ)

Ova opšta poruka na neverbalnom nivou glasi:

“Nemoj ništa da radiš, jer sve što radiš je veoma opasno, tako da si bezbedniji ako ne radiš ništa.”

Roditelji koji imaju tendenciju da šalju ove poruke su verovatno i sami dosta anksiozni, plaše ih mnoge stvari i tu energiju prebacuju detetu. Ukoliko prepoznate da ste takvi najbolje je da se upustite u psihoterapiju kako ne bi svom detetu napravili iracionalne strahove od normalnog života.

Osobe sa ovom zabranom često su neodlučne i ne znaju u kom pravcu da krenu. Osoba se oseća blokirano i sputano ” bez ikakvog razloga”.

NEMOJ BITI VAŽAN

Neverbalna poruka glasi:

“Trpeću te blizu sebe, sve dok imaš na umu da ti i tvoje želje niste važni ovde”

Osobe sa ovom zabranom često dožive panične napade ako se od njih traži da budu u ulozi vođe. Javni govori i slične prilike su im najveća noćna mora.

NEMOJ BITI SVOGA POLA

Ovu poruku često prenose roditelji koji su dobili dete suprotnog pola od onog što su želeli i iščekivali. Na primer roditelji su iščekivali muško dete, a dobili devojčicu.

Kada roditelji ne mogu da se pomire sa tim što su dobili dete određenog pola, pokušavaju sebi da olakšaju tako što deci daju imena koja pripadaju suprotnom polu. Kao na primer Saša za devojčicu ili Andrea za dečaka. Takođe to mogu da budu unisex imena poput Vanja.

Osoba koja je primila ovu zabranu, kad odraste može nastaviti da neguje stil oblačenja ili ponašanja koji odlikuje suprotnom polu. Može imati teškoće u pronalaženju partnera i prihvatanju svoje seksualnosti.

NEMOJ DA PRIPADAŠ

Prenosi se porukama poput:

“Ti si drugačiji od druge dece.”, “Ti si poseban/a.”, “Baš si stidljiv/a”, “Ti si mnogo težak.” itd.

Roditelji mogu biti modeli za ovu zabranu ako su i sami društveno neprilagođeni. Ovakve porodice često su izolovane, ne druže se sa drugima, a neretko nisu bliski ni unutar svoje porodice.

Osobe sa ovom zabranom se osećaju uvek kao da “štrče” u grupi, a drugi ih vide kao “samca” ili “nedruštvenog”.

Rad na ovoj zabrani je bitan jer je naša osnovna psihološka potreba da imamo kvalitetan kontakt sa drugima, a ova zabrana to direktno sprečava.

NEMOJ DA BUDEŠ BLIZAK

Ovu poruku mogu da šalju roditelji tako što između sebe ne dele bliskost. Karakteristična je za porodice gde se ne priča o emocijama.

Takođe dete samo može da donese ovu zabranu kao odgovor na roditeljevo stalno distanciranje i izbegavanje. Ono tako može naučiti da je biti blizak opasno i zauvek to izbegavati.

Varijacija na ovu zabranu je zabrana “NEMOJ NIKOM VEROVATI”. Poruka ove zabrane često se i verbalno komunicira i dete uči da je svet jedno opasno mesto gde ne sme nikom verovati.

NEMOJ BITI ZDRAV

Ova zabrana karakteristična je za porodice gde su roditelji veoma zauzeti, a deca ne dobijaju dovoljno pažnje.

Deca mogu uvideti da pažnju, koja im je potrebna, dobijaju samo kada su bolesni i tako naučiti na nesvesnom nivou da funkcionišu.

Kada odrastu, osobe sa ovom zabranom često se razbole ako stvari u njihovim vezama ili na poslu ne idu njima u prilog. Može da ih boli glava, da se osećaju malaksalo i čak da dobiju temperaturu.

NEMOJ MISLITI

Šalje roditelj koji stalno omalovažava detetovo razmišljanje.

Osoba sa ovom zabranom će često na pojavu problema reagovati tako što će se zbuniti ili se osećati loše, umesto da razmišlja kako problem da reši.

Varijanta ove zabrane je još : “Nemoj razmišljati o…” i ” Nemoj misliti ono što ti misliš, već misli ono što ja mislim.”

NEMOJ OSEĆATI

Se najčešće uči po modelu. Roditelji su uzori detetu kako da ovu zabranu integriše u svoju ličnost. Osobe sa ovom zabranom često imaju problema u pokazivanju emocija i deluju hladne.

Zabrana “Nemoj Osećati” može da se odnosi na sve emocije ili na neku određenu, pa se može desiti da osoba sa ovom zabranom nema problema u iskazivanju emocija sem ako je u pitanju, na primer, bes.

Kod žena se često sreće zabrana na bes a kod muškaraca zabrana na tugu. Ove zabrane podstiču se od strane društva, a same po sebi nisu prirodne i zdrave.

Dejstvo ove zabrane, ukoliko je dovoljno snažno, kasnije u životu može da pravi raznorazne probleme osobi i da utiče na njegov kvalitet života.

__________________________________________________________

Ovih 12 psiholoških zabrana koje roditelji upućuju svojoj deci mogu biti ključne u sprečavanju te dece da ostvare svoj pun potencijal. Jedan od zadataka psihologa je da sa vama prođe i obradi zabrane koje sve primili kako bi vas vratio na vaš put.

Svi smo rođeni da letimo visoko, pitanje je samo kakva su nam krila data.

Želim vam sećan i uspešan rad!