NARCIZAM

Ukoliko ste ispratili moje storije proteklih dana videli ste da je napravljen poll putem kog sam vas zamolila da mi pomognete da izaberem sedeću temu za blog. Ovu temu.


Pobeda teme o narcizmu nije me puno začudila. Narcizam je crta ličnosti koju poseduje svako od nas, a neki tvrde da u današnje vreme sve više ljudi se približava krajnosti ove dimenzije i ispoljava narcisoidna ponašanja. Da li je ovo istina, šta je zapravo narcizam, a šta narcisoidni poremećaj ličnosti, koji su to načini da prepoznamo ljude koji se ponašaju narcisoidno i kako da se zaštitimo, saznaćete u ovom tekstu.

Šta je Narcizam?


Ime Narcis, većina nas zna, dolazi iz Grčke mitologije. To je bilo ime sina boga reke Cephissus i nimfe Liriope. Narcis je bio prepoznatljiv po svojoj lepoti, a po njegovom rođenju njegovoj majci je rečeno da će on imati lep i dug život ako sebe ne vidi nikada. Međutim nakon nesrećne ljubavi sa nimfom Echo, bogovi su odlučili da napakoste Narcisu i on se zaljubi u svoj odraz u vodi. Nagnuvši se malo više da se vidi, upade u vodu i udavi se. Na mestu gde se udavio izraslo je prelepo cveće koje danas zovemo Narcis.


U kasnim 70tim godinama reč narcis počela je da se koristi u naučnim krugovima kako bi se opisala ličnost osobe koja pokazuje nedostatak empatije, egocentrizam i probleme sa bliskošću. Tačnije identifikovan je narcisoidni poremećaj ličnosti koji je i dan danas redak i smatra se da se i dalje pojavljuje u svega 1% cele svetske populacije.


Međutim sve više i više u svakodnevnim razgovorima čujem reč narcis. Obično se ta reč koristi da se opiše neko ko nas je na neki način povredio ili jednostavno nije odgovorio onako kako smo to očekivali ili možda samo osoba koja je svesna sebe i svojih granica i koja čvrsto drži do toga.


Zato kako bi sve razjasnili želim da istaknem razliku između narcizma i narcisoidnog poremećaja ličnosti (NPL).


Narcizam je crta ličnosti koju svako od nas ima. Ta crta ličnosti je zdrava i važna za nas i naš opstanak. Ukoliko ne biste bili bar malo narcisoidni, vaš put na ovoj planeti brzo bi došao kraju. Kako to? Pitate se…


Narcizam je ono nešto što nas budi ujutro i umiva, on nam daje motivaciju i ambicioznost. Želju da pobedimo i uspemo u nečemu što volimo. On nam daje energiju i smisao. Iz narcizma raste ljubav jer prazan bunar ne može ni drugome vodu da da.


U psihologiji na narcizam se gleda kao na dimenziju. Iako u stručnoj literaturi nisam mogla da nađem tačan izraz koji se nalazi na negativnom polu, u ovom članku radi boljeg razumevanja ćemo to nazvati totalno odsustvo narcizma.


Kada bi nacrtali ovu dimenziju, izgledala bi ovako:

Kao što se da primetiti narcizam je naziv čitave dimenzije. Na levom polu nalazi se odsustvo narcizma a na krajnjem desnom polu apsolutni narcizam i narcisoidni poremećaj ličnosti. Krajem 70tih godina napravljen je instrument za proveru narcisoidnosti nazvan Narcissistic Personality Index koji je pokazao da se većina ljudi nalazi na sredini ove dimenzije. Odstupanje u levu ili desnu stranu, dok je u određenim granicama, ne govori o poremećaju. Na osnovu tih rezultata možemo reći da je većina nas manje ili više narcisoidna i ovde se ne radi o psihopatologiji.

Šta je narcisoidni poremećaj ličnosti?


Bukelić kaže da osobe sa ovim poremećajem imaju naglašen osećaj važnosti i grandiozni doživljaj da su jedinstveni. Oni često svojoj deci takođe prenose osećaj omnipotencije (svemogućnosti), izrazite lepote i posebnog talenta.


Karakteristike ovog poremećaja su:


Preuveličani osećaj sopstvene važnosti, nerealno verovanje da su u toj meri jedinstveni da mogu da ih razumeju samo posebni ljudi ili institucije, preokupirani su fantazijama (o lepoti, moći, uspehu, idealnim i romantičnim ljubavima, ambiciozni su.


Od drugih očekuju divljenje, poseban tretman, nemaju empatiju, ljubomorni su na druge, često arogantni i skloni iskorištavanju drugih osoba. Teško podnose kritiku i razbesne se na najdobronamerniji komentar, zbog čega mogu imati problema u odnosima sa drugima. Krhkog su samopouzdanja i skloni depresivnom reagovanju.


Narcizam i samopouzdanje


Razlika između visokog nivoa narcizma i samopouzdanja postoje. Studije pokazuju da su deca čiji su roditelji bili nežni, puni ljubavi i dali im dovoljno pažnje, izgradila ponašanja koja odlikuju visokim samopouzdanjem, a ne visokim nivoom narcizma. Pažnja i ljubav roditelja pokazala im je da su vredna i zaslužuju dobre stvari. Dok sa druge strane roditelji koji su svojoj deci upućivali poruke da su najbolja na svetu, najlepša, najpametnija, da zaslužuju pobedu uvek itd. izgrađivali su pogodno tlo za razvoj visokog narcizma kod svoje dece.


Roditelji koji su odgojili narcisoidne osobe obično šalju deci poruke da je svet pun takmičenja i da postoje samo pobednici ili gubitnici. Dete da bi zadovoljilo očekivanja roditelja, a kasnije i svoja, uradiće sve da bude pobednik i u tom procesu gubi crtu ljudskosti.

Kao i roditeljstvo jedan od načina na koji se kroji narcisoidnost je svakako i kulturom. Istraživanja pokazuju da je visoka narcisoidnost zabeležena u društvima koja podržavaju individualizam (kao Amerika), dok je u društvima poput Kine i Japana gde se podržava kolektivizam ova karakteristika je manje zabeležena. To ne znači da narcisoidne osobe u ovim zemljama ne postoje, ali se zbog pravila kulture manje iskazuje ova crta ličnosti u javnosti.


Da li je nasledno ili stečeno?

Istraživanja pokazuju da je veoma nasledno narcisoidno ponašanje. Ukoliko je jedan od roditelja visoko narcisoidan ili ima NPL veća je verovatnoća da će i njegovo potomstvo naslediti te karakteristike. Kao i uvek u psihologiji se vodi borba koliko je nasledno, a koliko naučeno, i kao i svaki put tačan procenat ne može da se kaže. Ali se zna da potomstvo narcisoidnog roditelja ima veće šanse da i samo bude narcisoidno.


Nove teorije o manifestaciji visokog narcizma


Osim klasičnih karakteristika narcisoidnih osoba koje smo naveli u delu o Narcisoidnom poremećaju ličnosti, gde se radi o uveličavanju značaja, lepote, pameti. Grandioznost u svakom smislu, potreba za divljenjem drugih osoba itd. Naučnici u ovom polju tvrde da ovo nije jedina manifestacija ovog poremećaja i govore da postoje narcisoidni ljudi koji će zapravo svoj život podrediti drugima. Žrtvovaće se za pomoć drugima i često će imati stav da su oni veliki altruisti koji samo žele mir u svetu.


Druga vrsta narcisoidnosti može takođe da se manifestuje kroz vunerabilnost i osetljivost. Ovi narcisi su osetljivi i introvertni, oni reaguju loše na bilo kakvu kritiku i stalno traže sigurnost. Oni mogu da misle za sebe da su najružnija osoba ili da se osećaju kao neshvaćeni genije u svetu koji ne želi da prizna njihove kvalitete.


Naučnici tvrde da ono što je zajedničko svim ovim tipovima narcisoidnih osoba, je uvećanje sopstvenih karakteristika, bile one pozitivne ili negative. Ovo stvara kod njih osećaj da su drugačiji od drugih i ti im prija. Na taj način oni potvrđuju svoju superiornost, ali ne moraju nužno biti zadovoljni sami sa sobom.


Kako izaći na kraj sa visoko narcisoidnom osobom?


Odnos sa ovakvom osobom može biti značajno naporan. Narcisoidne osobe su sklone manipulaciji i agresivnim ispadima konflikti sa njima znaju da budu veoma neprijatni. Ako ste u partnerskom odnosu sa ovakvom osobom imajte na umu da od samog početka imaju strategije da unište vaše samopouzdanje, udalje vas od bliskih ljudi i prijatelja kako bi sa vama lakše manipulisali i uzeli ono što im je potrebno.


Ukoliko ulazite u konflikt sa ovim osobama imajte na umu da nikada nećete izaći kao pobednik i gledajte na to kao već izgubljenu bitku, jer oni nemaju sposobnost da problem sagledaju iz vaše perspektive, a i što bi kad su „uvek u pravu“.
Šala na stranu, ali ako je moguće nemojte investirati svoju energiju u nešto od čega nećete ništa dobiti.


Najbolja opcija je da, ukoliko ustanovite da imate posla sa visoko narcisoidnom osobom, prekinete svaki kontakt i nastavite svoj život dalje. Svaki odnos sa njima je toksičan i vodi u nezadovoljstvo i stres. Korisno je da dobro sagledate sve karakteristike ove osobe i naučite da ih prepoznate iz daleka kako nebiste opet završili sa nekim sličnim.


Važno je da u kontaktu sa narcisoidnim osobama ne izgubite sebe. Verujte u sebe i ne dozvolite da vam slome duh. Ljubav sa ovakvim partnerima zna da bude veoma bolna i da nanese mnogo štete. Ukoliko se osećate da ne možete da izađete iz tog začaranog kruga obratite se psihologu za pomoć. Rad sa empatičnim psihoterapeutom pomoćiće vam da sagledate situaciju iz druge perspektive i osnažite se da uzmete svoj život u svoje ruke.


Želim vam srećan i uspešan rad!

KAKO PREPOZNATI ANKSIOZNOST

Izolacija i stanje u državi koje smo proživeli ostavilo je tragove na psihičkom delu našeg bića. Iako smo se adaptirali i bili mišljenja da je sve ok, da sve možemo da „preguramo“, verujem da je velika većina osetila, ako ništa onda bar blagi osećaj nervoze i frustracije u ovom periodu. Mediji koji nas sa svih strana obaveštavaju da se među nama krije opasni virus koji može da nam oduzme život, ali ne daju konkretne informacije kako, zašto, gde, ne olakšavaju nam situaciju ni malo. Sa druge strane ljudi iz okoline, zbunjeni svim informacijama koje dobijaju, reaguju tako da vas izbegavaju u širokom luku kao da bolujete od strašno zarazne bolesti iako pokazujete sve znakove zdravlja i života.

Na ulicama se osmesi nisu videli. Iako možda jesu tu, sakriveni su iza maski raznih boja i materijala. One su ujedno i postale glavni modni detalj. U osećaju besmisla i strahovanju da se ne zarazimo naša inspiracija za odevanje i samo-promociju svedena je na minimum pa sve što nam ostaje je da se igramo sa maskama različitih dezena.

Nekada ispod prozora slušali smo nasmejanu i veselu decu koja se igraju, a sada lupanja loncima i proteste naroda zbog nezadovoljstva uzrokovanom strankom na vlasti.

Osobama koje su izbegle iz rata ili proživele bombardovanje na ovim prostorima, ovo je bio idealan period za oživljavanje starih trauma i ne obrađenih tema iz tog perioda. A osobe koje se možda tog perioda ne sećaju i nisu doživele traume, svakako nije prijalo da se zatvore u kuću i da dožive ovakvo ograničenje slobode, a i zdravih kontakata sa drugim bliskim ljudima.

Bilo kako bilo ovaj period je definitivno bio buran i nimalo lak. Neki prirodan razvoj cele situacije je da se kod većine pojedinaca razvio blagi anksiozni sindrom, a kod nekih i teži. U ovom tekstu pričaćemo kako anksioznost izgleda i u kratkim crtama ispričati priču jedne anksiozne osobe.

Strah i anskioznost

Većina nas zna kad smo uplašeni šta se u nama događa. To je intenzivan osećaj koji nas obuzme skroz, a najčešće ono što najviše osetimo jeste ubrzano i snažno kucanje našeg srca. Formalna definicija glasi „ Strah je specifično i neprijatno osećanje izazvano opasnostima koje ugrožavaju telesni, psihički i društveni integritet ličnosti“. Strah je signal uzbune kako bi se organizovalo bekstvo od opasnosti. On je biološka alarmna reakcija i kao takav veoma je važan za naše funkcionisanje. Strah pozitivno utiče na nas i motiviše nas da rešimo probleme vezane za našu egzistenciju. Bez njega u opasnim situacijama ne bi imali razlog da se spašavamo i šansa za izlaz iz opasnosti bi bila minimalna.

Međutim u savremenom društvu strah se veoma izbegava i ne prihvata. Deca se od rođenja uče da ne smeju da se plaše, da moraju da budu jaka. Takav način učenja ne utiče na to da se ova emocija izbriše iz našeg emotivnog repertoara, već čini da se deca kao vrlo mala vešto snalaze u potiskivanju emocija straha ( ili besa ili bilo koje druge nepoželjne emocije) i takav patern ponašanja primenjuju i kasnije u životu. Problem kod potiskivanja straha i drugih emocija krije se u tome što svaka osoba ima određenu veličinu rezervoara gde skladišti potisnute emocije. Taj rezervoar je kod svake osobe drugačiji, ali sve potisnute emocije pune taj rezervoar. Kada se rezervoar napuni do vrha i počne da preliva tada se simptomi anksioznosti ispoljavaju i kvalitet života opada.

Anksioznost najčešće se definiše kao teskoba, zebnja, strepnja, a označava strah praćen unutrašnjom napetošću i psihomotornim nemirom. To znači da se na misaonom (kognitivnom) nivou pronalazi strah, za određenu stvar ili situaciju, koji ne mora biti ni svestan i koji povlači sa sobom razne načine reagovanja tela i svesno i nesvesno. Sa biološkog aspekta anksioznost je alarm koji upozorava ličnost da je ugrožena njena egzistencija i da su joj potrebni odmor i zaštita od traumatskih događaja. Anksioznost je dugotrajnija od straha i doživljava se bez prisustva realne opasnosti.

Prema Frojdu primarno nastala anksioznost može da se transformiše u uznemirenost, napetost, nesanicu, depresiju, plač, osećanje krivice, neuobičajenu agresiju , osećanje inferiornosti, neodlučnost i paranoidne konstrukcije. On je krajem XIX veka opisao anksiozne neuroze kao osećanje čistog straha koje se javlja naglo ili postepeno i praćen je poremećajem ritma srčanog rada, jezom, drhtanjem i crevnim poremećajima.

Anksioznost je najlakše prepoznati kod osoba koje žive u stalnom iščekivanju nečega lošeg da se desi, one su napete i okrenute događajima koji se nisu desili, ali koje oni veruju da će se desiti. Glavna razlika između straha i anksioznosti je ta što je uplašena osoba okrenuta sadašnjem trenutku, dok anksiozna osoba gleda u budućnost i iščekuje zlo.

Opis ličnosti koja je anksiozna je da je osoba vrlo često preosetljiva, pogotovo u sferi čula. Ona plašljivo iščekuje nešto da se desi i tako aktivira strah i u najobičnijim situacijama.

Napadi straha kreću srčanim smetnjama, nemogućnošću disanja, vrtoglavicom, nesvesticom, drhtanjem, stomačnim tegobama i dr.

Anksioznost se javlja u sledećim oblicima:

1. Lebdeća anksioznost– praćena je lebdećim strahom i iščekivanjem da se nešto strašno dogodi.

2. Socijalna anksioznost– ispoljava se kao strah od ljudi javnih nastupa, crvenjenja, osoba suprotnog pola, gubitka kontrole sopstvenog ponašanja itd.

3. Hipohondrijska anksioznost– ispoljava se prekomernom brigom za svoje zdravlje. Ove osobe imaju pojačan osećaj svojih telesnih senzacija. Taj ih osećaj buni i prouzrokuje veliki strah od raznih bolesti. Često idu na mnogobrojne preglede gde se ustanovi da je sa njima sve ok, ali one onda smatraju da lekari nisu stručni i menjaju ih svako malo.

4. Fobična anksioznost– vezana je za predmete, živa bića i situacije iz svakodnevnog života.

5. Somatizovana anksioznost– ispoljava se na pojedinim sistemima kao što je kardiovaskularni ( tahikardija i dr.), respiratorni (astmatični napadi, hiperventilacija,…), gastrointestinalni (muka, povraćanje, grčevi), urinarni, mišićni (tremor, tikovi), senzitivnom (razni bolovi) i senzornom sistemu (vrtoglavica).

6. Depresivna anksioznost– prateći je simptom svih depresija.

Postoje i drugi oblici anksioznosti koji su češći kod težih psihičkih poremećaja o kojima ćemo pričati u budućnosti. Ovo je ukratko o tome šta je anksioznost i kako se ispoljava. Svaka od ovih anksioznosti uspešno se rešava psihoterapijom. Od zavisnosti od nivoa anksoznosti osoba treba da se podvrgne i farmakoterapiji jer rad u ekstremno anksioznim stanjima neće dovesti do poboljšanja.

U sledećim redovima opisaću u kratkim crtama slučaj anksiozne osobe A.

Osoba je u svojim dvadesetim godinama života. Studira i nekada je bila veoma uspešan student, a sada slabo može da se skoncentriše na gradivo koje uči i to se primeti i na njenim ocenama. Ona je puna života, ali u poslednjih par meseci intezivno je počela da gubi osećaj ko je ona i šta želi u životu. U vezi je gde njen partner od nje traži da prihvati to da on bude sa drugim ženama. Ona to želi jer ga voli. Svoje detinjstvo opisuje kao veoma tužno. Nema lepa sećanja jer su dominantna sećanja na nesklad u porodici i velike svađe. Pre nekoliko meseci krenula je da ima panične napade. Odjednom bi je iz čista mira preplavio osećaj kao da je ogromni talas kosi, dlanovi joj se znoje, a sve što čuje su otkucaji njenog srca. To se dogodilo nekoliko puta pre nego što ju je obuzeo kompletan strah da nešto nije u redu sa njom i da će umreti. Teme smrti su razne, od bolesti, preko trovanja i ludila. Strah je uvek bio najintenzivniji noću. Preko dana često joj se dogodi da plače iz čista mira i stalno ima osećaj da je sama i da je niko ne razume. Ubeđena je bila da joj niko ne može pomoći dok se nije upustila u rad na sebi kroz psihoterapiju.

Na osnovu ove priče koju biste dijagnozu anksioznosti dali osobi A?

Koliko mislite da je trajala psihoterapija da se ova osoba dovela u prvobitno stanje bez anksioznosti?

Koji drajver primetite kod ove osobe?