UNAPREĐENJE SAMOPOUZDANJA

Šta je samopouzdanje

Samopouzdanje je vera u sebe i svoje sposobnosti. Ubeđenje da smo sposobni da se suočimo sa svim životnim izazovima i to uradimo uspešno.

Kada odišemo samopouzdanjem mi odišemo kredibilitetom, ostavljamo snažan prvi utisak i osećaj da možemo da se nosimo sa izazvovom i stresom.

Sve su to veoma poželjne karakteristike, pa nije ni čudo na nam najbitnija života pitanja često zavise upravo od samopouzdanja. Partner, posao, uspeh, samo su neki od njih.

Da bi smo imali samopouzdanje neophodno je da imamo realističnu sliku svojih sposobnosti i sigurnost u njih. Često problemi sa samopouzdanjem upravo potiču iz nerealistične slike o sebi.

Kako to? pitate se…

Ukoliko osoba nije realistična u vezi sa svojim sposobnostima, na način da ima doživljaj da je više sposobna nego što je to slučaj, da sve zna i sve može i radi to najbolje, njena okolina će na takvo ponašanje reagovati odbacivanjem. Iako se smatra da su ove osobe “pune” samopouzdanja zapravo to je lažno i prividno. To je maska koju oni nose kako bi se zaštitili.

Sa druge strane, ako imamo osobu koja nema realističnu sliku svojih sposobnosti, ali na način da ih ona sama umanjuje, tu je stvar prilično jasna. Osoba često u kontaktima strahuje i stavlja sebe u nižu poziciju u odnosu na druge.

Odakle potiče samopouzdanje

Sigmund Frojd, začetnik psihoanalize i psihoterapije uopšte, smatrao je da se naše samopouzdanje formira već kad smo jako, jako mali.

On je smatrao da svako od nas prolazi kroz određene faze razvoja. Te faze nazvao je Oralna, Analna, Falusna faza i Genitalni period.

Frojd je prvu fazu razvoja nazvao Oralnom fazom iz razloga što je dete u tom periodu fiksirano na upoznavanje sveta kroz svoja usta (mala deca sve stavljaju u usta). Ova faza dešava se od 0 do 2 godine života i glavni konflikt koji se u njoj rešava, jeste SIGURNOST nasuprot NESIGURNOSTI. Tačnije ukoliko su detetove potrebe namirene i majka je odgovarala na njegov poziv, dete će formirati sigurnu ličnost i imati samopouzdanje u životu. U suprotnom neće.

Iako je nauka napredovala i Frojdova zapažanja su prevaziđenja, neke stvari je on dobro video i ispravno tumačio.

Danas se zna da naše samopouzdanje potiče iz odnosa sa našim autoritetima.

Kada smo bili mali naši najveći izvori autoriteta su bili naši roditelji ili staratelji (značajni odrasli). Kako rastemo autoriteti u našem životu se smenjuju i na mesto autoriteta dolaze i učiteljice, učitelji, nastavnici, profesori.

Međutim, sve je počelo već u detinjstvu.

Odnosi unutar porodice i tipovi roditeljstva kojim su se služili naši značajni odrasli ostavljaju trag na našu ličnost koji često nije tako lako odstraniti.

Naime, ukoliko ste odrasli u kritikujućoj sredini. Ukoliko ste više naučili da primite kritiku nego pohvalu, velika verovatnoća je da će to uticati na vaše samopouzdanje.

Osobe koje su odrasle u okolini koja je bila surova, puna konflikata između ukućana i puna prebacivanja, takođe vrlo često mogu formirati strah od ljudskih kontakata i kroz to takođe živeti jedan prazan život sa niskim samopouzdanjem.

Kasnije u životu, posledice ovog odnosa se manifestuju tako da se osoba plaši drugih ljudi, ima anksiozne napade kada sa nekim treba da priča. Strah se intenzivno javlja i kod telefonskih poziva. Strah je skoro nesavladiv ukoliko treba da komunicira sa nekim do čijeg mišljenja mu je stalo. Uz sve to mogu da idu problemi sa stomakom, nervozna creva, anksioznost, problemi sa disanjem, padanje u nesvest i dr.

Ovakav život nije nimalo lak, kada svaka socijalna interakcija sa sobom nosi toliki intenzitet stresa. U telu se luči veći nivo hormona stresa koji se zove kortizol, a koji ostavlja posledice i po zdravlje.

Socijalni Faktori

Ukoliko ste odrastali u porodici koja nije podržavajuća, koja je prilično kritikujuća i u kojoj se vaše mišljenje ne ceni, velika je verovatnoća da ćete imati problem sa samopouzdanjem.

Priče koje smo zapisali kada smo bili mali, vrlo vešto znamo da održavamo i kada odrastemo, pa tako često u svojoj okolini ćemo tražiti osobe koje se uklapaju karakterno u ono što smo mi napisali i koji se prema nama ponašaju na poznat način.

Ako je vama poznat način da vas neko kritikuje, vi ćete vrlo verovatno iz svog video kruga uklanjati osobe koje se u to ne uklapaju. Ovo se često događa sa izborom partnera, pa tako ukoliko smo odrasli u ne podržavajućoj sredini mi ćemo verovatno naći i partnera koji se ponaša na sličan način, koji nas ne ceni i često tretira veoma loše.

Taj obrazac ne mora nužno da se manifestuje samo na izbor partnera, nego i na izbor prijatelja i dragih ljudi.

Na samom kraju osoba preplavljena emocijama i vrlo često i anksioznošću, shvata da je zapravo sama i u najboljem slučaju okreće se upoznavanju i istraživanju sebe. A u najgorem slučaju osoba se izoluje i sa osećanjem tuge, bola i usamljenosti dovede sebe do ivice i stanja koja nimalo nisu prijatna. Iz ovih stanja nekada se izvrši i samoubistvo tako da imaje na umu koliko je naša okolina značajna po naše mentalno zdravlje.

Ukoliko želite da pročitate ceo tekst na temu unapređenja samopouzdanja i saznate kako da vežbate svoje samopouzdanje na pravi način, kupite već danas po promotivnoj ceni moj E-book “Trening samopouzdanja”.

A oni koji su spremi i za viši nivo od toga toplo preporučujem da se prijave na online radionicu “Trening samopouzdanja”. Mesta su ograničena pa osigurajte svoje porukom u DM na mom Instagram profilu već danas!

Želim vam srećan i uspešan rad!

TOKSIČNI PORODIČNI ODNOSI

Pre nego što počnemo  sa ovom temom, treba naglasiti da idealna porodica ne postoji. Savršena je ona što pored svojih problema i konflikata, neguje i podržava različitost svojih članova. Daje ljubav i podršku i pomaže u trenucima kada je pomoć potrebna.

M.B.

U prošlom tekstu pričali smo o toksičnim partnerskim odnosima, kako oni izgledaju i kako nastaju, međutim nismo govorili o jednom od glavnih uzroka toksičnih partnerskih odnosa, a to jesu isto toliko toksični porodični odnosi.

Neko od vas je postavio pitanje koji su znaci toksičnih odnosa i kako se oni klasifikuju

Što se tiče klasifikacije, mogli bismo reći da se toksični odnosi mogu klasifikovati u tri nivoa. Ovo bi mogli povezati sa igrama o kojima smo pričali u prošlom tekstu i zaključiti da se toksični porodični odnosi mogu podeliti na sledeće nivoe:

1. Prvi nivo je nivo o kojem može da se priča sa drugima uz kafu ili ovako.

2. Drugi nivo su već porodični odnosi o čijim posledicama se ne priča i ne deli sa drugima.

3. A treći nivo, po rečima Berna (začetnika TA), se uvek završava u „sudnici, ludnici ili mrtvačnici“.

Ovo je nažalost tako jer i sami porodični odnosi nisu zaštićeni od igranja igara. Oni ne obećavaju bliskost i vrlo često članovi unutar porodice znaju na različite načine da manipulišu jedni drugima. Više o igrama pročitajte ovde.

Što se tiče znakova toksičnih porodičnih odnosa, evo nekoliko smernica:

1. Članovi vaše porodice vas ogovaraju ili se međusobno ogovaraju

Ogovaranje kao takvo nije neka velika stvar. Pričanje o vama iza vaših leđa ne mora nužno biti zlonamerno. Ukoliko osoba iz vaše porodice to radi sa namerom da pomogne i pronađe način da vama pomogne ili osobi u problemu, to je sasvim ok. Međutim, ako članovi vaše porodice o vama pričaju na ružan način i sa namerom da vas spuste u tuđim očima to je jedan od znakova toksične porodice.

2. Koriste vaše slabosti

Sasvim je prirodno i normalno da imamo svoje slabe tačke. Osobe koje su najčešće upoznate sa njima su naši najbliži. Ukoliko se oni tim znanjem služe zlonamerno, ucenjuju nas, sramote, spuštaju nas u društvu, to je znak da se radi o toksičnoj porodici.

3. Imaju problem kada kod vas vide promenu u ponašanju

Ovo je čest primer iz psihoterapije. Osoba koja je započela promenu putem terapije često biva napadnuta od strane bližnjih. To se događa jer osobe zadužene za negovanje toksičnih odnosa, gube kontrolu nad pojedincem i to im se ne dopada. Često u tim momentima možete čuti „Baš si se promenio/la“, „Nisi više onaj stari/a…“ ili „Jesi li dobro? Baš si mi čudan/a nešto.“

4. Ima mnogo borbe unutar porodice

Ovo je delo roditelja. Ako roditelj postavi očekivanja da se deca moraju ponašati na određeni način kako bi bili vredni njegove pažnje, to podstiče borbu između braće i sestara. Roditeljska ljubav i pažnja biva percipirana kao resurs koga ima malo i nema za sve, pa u tim slučajevima se i ljubomora neretko javlja.

5. Nasilje je prihvaćeno ili zamaskirano

Nasilje može biti fizičko ili psihičko (emocionalno). Česta je i situacija gde se članovi porodice uče da je nasilje sasvim normalno ili se insistira da se o tome ne priča van porodice. Neretko se žrtve nasilja optužuju da su one same krive za to što im se dešava i opravdava se ponašanje nasilnika. Svaka fizička povreda nanesena od strane jače osobe je fizičko nasilje i imate pravo da zatražite zaštitu. Nikako niste vi krivi.

6. Neće vas podržati ukoliko im ispričate sve svoje traume i proživljene situacije

Razgovori o tome šta je bilo, sa osobama zaslužnim za toksične odnose u porodici, nemaju baš puno smisla. Nećete naići na podršku i razumevanje. Češće ćete čuti „ Nije bilo baš toliko loše“ ili „Umislio/la si.“. Oni prave priče o tim događajima kako njima odgovara i neće se složiti sa vama ako pokušavate da im „sunete u facu“ činjenice.

7. Nestabilno okruženje

Toksične porodice stvaraju veoma nestabilno okruženje. Odrastanje u takvim uslovima veoma je stresno pa se osobama kasnije u životu mogu razviti mnoge psihičke tegobe poput anksioznosti, depresije, psihosomatike itd. Dete da bi raslo zdravo i kvalitetno treba stabilnost, stabilne odnose, ljubav i podršku.

Tako da ukratko bismo mogli reći da toksične porodične odnose karakteriše manjak podrške i ljubavi, veliki nesklad, nestabilnost, igranje igrica i manipulacije. Ako ste član neke od ovakvih porodica velika pomoć mogu da vam budu psihoterapeuti, obučene individue koje će vam pružiti podršku kad vam je potrebna.

Nekada druge osobe mnogo bolje vide da imamo toksične odnose sa svojim članovima porodice od nas samih. Obično to najbolje vide partneri sa kojima smo izabrali da delimo život i ako dodjete u situaciju da vam partner, koji vas voli, tako nešto kaže, korisno bi bilo poslušati i istražiti šta se tu krije. U ovoj situaciji takođe psihoterapeut može mnogo da pomogne.

Sindrom Petar Pana

Želela sam ovu pojavu da istaknem i posvetim joj poseban deo jer se često srećem sa njom. Da li znate priču o Petar Panu? To je dečak koji živi u čarobnoj zemlji- Nedođiji. On ima jednu moć, a to je da večno ostaje dečak i nikad ne odrasta.

Ono što se u današnje vreme primećuje jeste da majke gaje specifične odnose sa svojim sinovima, koji im onemogućuju da odrastu i postanu muškarci. Majke ovo često čine iz dobre namere i sasvim nesvesno. Jedna od situacija koje podržavaju ovakvo ponašanje muškarca jeste na primer pranje veša. Muškarac u tridesetim, živi sam, ali majka mu svaki dan pere i pegla veš i usput spremi nešto i da jede. U našoj kulturi su se generacijski više cenila muška deca zbog nastavka loze i iako danas živimo u 21 veku taj neki mehanizam je i dalje ustaljen. Muško dete se mazi i pazi sve dok roditelji ne pređu u drugi život.

Ekstreman slučaj

Nekada je ovo delo infantilne i manipulativne majke, koja tako što osigurava svoje mesto uz sina ne mora da se nosi sa svojom prolaznošću i godinama. Ovakvim muškarcima je prilično teško da nađu sebi partnerku jer su vrlo često i sami manipulativni, a ni jedna neće biti dovoljno dobra kao njihova mama.

Savet za devojke- ako prepoznate ove karakteristike kod svog momka i njegove majke, uputite ga na psihoterapiju, a ako ne bude spreman za psihološko odvajanje od svoje majke, bolje ga napustite. Teško da će se taj simbiotski odnos rešiti, a vama neće biti lako da budete između dve vatre.

Na temu kako se izvući iz toksičnih porodičnih odnosa i kako uspostaviti granice pročitajte u tekstu o Crnim ovcama. Skoro svaka osoba koja je svesna toksičnosti svoje okoline i ima osećaj da u njoj ne pripada, jeste Crna ovca.

Za kraj želim da odgovorim na jedno jako važno pitanje koje mi je stiglo od vas a to je „Kako se ne osećati loše kada učinimo nešto dobro za nas a ne za porodicu?”

Ključ je u saznanju da smo mi odgovorni samo za sebe i svoj život. Mi druge ne možemo menjati, a ne mogu ni oni nas. Ako nešto što je dobro za nas loše za našu porodicu ja se pitam kako? Osobe koje nas vole, jedino što im je bitno jeste to da smo mi srećni. Očekivanja koja oni imaju od nas i našeg života njihova su odgovornost. Biti ok sa samim sobom je ključ.

Kada pročitate tekst o Crnim ovcama i kako se zaštititi uvidećete da nekada mi možemo da stvorimo svoju porodicu od prijatelja i ljudi koji nas podržavaju i to je sasvim ok. Nekada je to najzdravija opcija.

Za sve sugestije, pitanja ili kritike slobodno mi pišite putem mail-a ili socijalnih mreža. U ovom tekstu pokušala sam da odgovorim na vaša pitanja, bilo ih je dosta pa ako sam nešto preskočila nemojte zameriti. U budućnosti je planiran Q&A, za više informacija pratite moje socijalne mreže.

 Želim vam srećan i uspešan rad!

TOKSIČNE LJUBAVI

Šta je ljubav?

Volela bih da uzmete parče hartije i napišete na njoj šta za vas predstavlja ljubav.

Moja pretpostavka je da vas ova reč asocira na nešto lepo, nešto što nas usrećuje i čini boljima. Nešto što nas motiviše i daje životu smisao.

Međutim šta se događa kada ljubav „skrene sa puta“?

U ovom momentu spontano mi se javljaju reči Đorđeta Balaševića. U jednoj pesmi on govori „Sve prave ljubavi su tužne.“. Ali da li su to prave ljubavi ili samo toksične?

Kroz umetnost, muziku i film plasira nam se vid tragične ljubavi kao nekog ideala. Vođeni smo time da ljubav tako nekako treba da izgleda, a tome idu u prilog i odnosi naših roditelja, koji su (čast izuzecima) takođe veoma dramatični i toksični.

Kada odrastemo postajemo svesniji problema koji se pojavljuju u porodici i odnosima između roditelja, ali često i sami (iako veoma svesni) uporno ponavljamo njihove priče.

Primer bi bio devojke koja odrasta u veoma nestabilnoj porodici. Majka i otac gaje veoma toksičnu vezu koja se pogotovo u mladosti često prekidala. Majka tvrdi da je to ljubav ogromna, iako je i sama negde svesna da je osoba koju je izabrala za partnera visoko narcisoidna i da nije sposoban da joj uzvrati ljubav. Ona čeka da se on promeni, a do toga nikada ne dolazi. Ona nastavlja da gaji svoju nesreću, bira da živi život gubitnika koji je verovatno isto negde imala u svojoj primarnoj porodici. Njena ćerka odrasta u prelepu ženu. Što je starija to postaje lepša i oko nje se stvaraju razne prilike, ali ona već nekoliko puta za redom bira osobu koja ima visoko narcisoidno ponašanje i manipulatorske crte. Ona nastavlja majčinu priču kao svoju i živi život u nadi da će jednog dana promeniti svog partnera. U tom procesu trpi i psihičko i fizičko nasilje, ali ona ona ne zna za bolje.

Da li se vama u ovoj priči čini da obe osobe vole? (i majka i ćerka)

Ili možda vrlo vešto neguju svoj Skript (pročitati više)

Kroz iskustvo i rad sa ljudima primetila sam da se ozbiljno toksične veze često javljaju kada jedan ili oba partnera imaju izraženu narcisoidnu crtu i uz to manipulatorske sklonosti.

Mišljenja sam da se ovo događa jer da bi ljubav bila zdrava neophodna je bliskost, a narcisoidne osobe nisu sposobne za istu. Kako bismo detaljno objasnili šta je to bliskost u Transakcionoj Analizi pričaćemo o struktiranju vremena.

Načini Strukturiranja vremena

Bern je vešto primetio da ljudi imaju tendenciju da struktuiraju svoje vreme na šest različitih načina kad god se nađu u paru ili grupi. On ih je nazvao:

1. Povlačenje

2. Rituali

3. Razonoda

4. Aktivnosti

5. Igre

6. Bliskost

Ove pojave, Bern je smatrao, postoje da bi ljudi namirili svoju „glad za strukturom“. Primetićete da ljudi stavljeni u situaciju u kojoj ne postoji vremenska struktura imaju tendenciju da to promene i naprave je na jedan od ovih načina.

Interesantan primer bi bio Robinzon Kruso koji se našao na pustom ostrvu, prvo što je uradio je struktuirao svoje vreme tako da se pozabavi pitanjima gde će živeti iako to nije morao.

Od prvog ka petom načinu, svaki je kompleksniji i zahteva više energije, ali i donosi više vrednosti ili potencijalnog rizika. Nivo psihološkog rizika se povećava na putu od povlačenja do bliskosti, kao i nepredvidivost pozitivnog ishoda,

U ovom tekstu nećemo ulaziti u detalje svakog od ovih načina strukturiranja vremena ali ukratko:

1. Povlačenje podrazumeva upravo povlačenje iz kontakta, osoba odlučuje da samuje i kroz svoje procese prolazi sama. Ovaj mehanizam je nekada sasvim racionalna Odrasla odluka.

2. Rituali su jednostavni i stereotipni obrasci ponašanja. Recimo kao svakodnevni pozdravi- ćao, zdravo, dobar dan, doviđenja… Oni se idu od pozdrava do komplikovanih religijskih rituala.

3. Razonoda, kao i rituali, se manifestuje na već neki ustaljeni način. To su razgovori između dve ili više osoba ali koji na osnovu kojih se neće napraviti nikakva akcija. Ćesto se tiču događaja iz prošlosti o kojima se samo priča ali sve ostaje na tome.

4. Aktivnosti za razliku od razonode imaju neki cilj i zahtevaju aktivnost. Ovakav način strukturiranja vremena čest je na radnom mestu.

5. Igre kojima ćemo posvetiti sledeće poglavlje.

6. Bliskost podrazumeva otvaranje sebe onakvim kakvim jesmo. Bez zadnjih namera i uz totalnu autentičnost.

Igre

Jedna koleginica pre nekog vremena pitala me je da li ću možda pisati na temu igara. Iako smatram da je ova tema važna, nekako sam čekala pravi momenat da o njoj pričamo, a da može da se razume na pravi način.

Igre su neiskren način strukturiranja vremena. Za razliku od bliskosti one nemaju momenat autentičnosti već uvek sa sobom nose manipulaciju.

Svi smo skloni igranju igara, a Bern tvrdi da se to razlikuje po intenzitetu. On je to ovako objasnio:

1. Prvi nivo igranja igara je nivo o kojem može da se priča sa drugima uz kafu ili ovako.

2. Drugi nivo su već igre o čijim posledicama se ne priča i ne deli sa drugima.

3. A treći nivo, po rečima Berna, se uvek završava u „sudnici, ludnici ili mrtvačnici“.

Ono što sam primetila jeste da toksične ljubavi uvek sa sobom nose igre i nedostatak bliskosti. Pretpostavljam da zbog nemogućnosti osobe ili osoba da ostvare bliskost (jer je psihološki rizik tu najveći) ljudi se upuštaju u Igre. Time bar na privremeni način dobijaju lažni osećaj bliskosti, ali koji ih posle skupo košta.

Genijalni psihoterapeut, Stiven Karpman je primetio da se u igrama najčešće pojavljuju 3 uloge. On je ovu pojavu nazvao dramski trougao.

1. Prva uloga je uloga Progonioca. Ova osoba je percipirana kao zla, neko ko nanosi bol i štetu. Nasilnik, siledžija i drugi nazivi poistovećuju se sa ovom pozicijom.

2. Druga uloga je Žrtva. Osoba nad kojom Progonioc ima moć i vrši „nasilje“. Ova osoba je uvek Žrtva okolnosti, osoba, sudbine…

3. Treća uloga je Spasioc koji često nasedne na priču Žrtve i uplete se kako bi izvršio svoj zadatak da pomogne „jadnoj“ osobi u nevolji.

Ono što je karakteristično za igre jeste da se na kraju uloge obrnu, a ishod je uvek loš po obe strane.

Primer bi bio brak dve osobe… Muškarac na početku veze je idealan, za poželeti, ali duboko u sebi se plaši bliskosti sa drugim ljudima. On upoznaje ženu svog života sa kojom kreće zajednički život. Kada vreme za produbljivanje odnosa dođe, on počinje da se brani od bliskosti igranjem Igara. Preuzima poziciju Progonioca i postaje užasan i nasilan prema svojoj ženi. Žena, u želji za ostvari bliskost, bira da Igra njegovu igru i postaje Žrtva. Živi sa njim, prašta mu sve i nada se da će se promeniti, razboljeva se mentalno i fizički. U jednom momentu ona upoznaje nekog novog koji je isto tako divan kao njen muž sa početka i bira da se razvede i počne život sa novim čovekom. U tom momentu uloge se menjaju i ona iz uloge Žrtve prelazi u Progonioca, a on “jadan” postaje Žrtva. Kako je samo mogla da ga ostavi…

Iako igre igramo svi, u partnerskim odnosima smatram da se najčešće pojavljuju one koje smo mi kao deca naučili ili doneli odluku da ćemo da ih se držimo. Igre su inteligentne i štite nas od velikog psihološkog rizika ali uvek imaju loš ishod i iz tog razloga treba ih osvestiti i ne upadati u zamke.

Igranje Igara nas udaljava od mogućnosti da ostvarimo bliskost i guši ljubav, iako se čini kao da nas štite one su zapravo najotrovnije i uzrokuju toksične odnose posle kojih neretko dolazi do depresivnih i anksioznih simptoma.

Osobe sa visokim narcizmom su skloniji manipulacijama i samim tim igranju Igara, mada da bi se igre Igrale to nije ključna stvar.

Za kraj ovog teksta volela bih sa vama da podelim reči jedne divne žene, diplomiranog filologa, koja je imala iskustvo toksične veze sa narcisoidnim partnerom. Njene misli jasno predstavljaju borbu osobe koja se nalazi u zatrovanoj sredini.

Želim vam srećan i uspešan rad!

____________________________________________________________________________________

*TOXIC*

“I’m addicted to you, don’t you know that you’re toxic” pevala je Britni Spirs pre nesto vise od 15 godina. I dok je većina meni poznatog sveta kolutala očima na prve taktove ove pesme (o rečima ni ne govorim) ja sam je baš volela, jer mi se uvukla pod kožu onako pevljiva, a i podsećala me na sve te silne žurke te ledene zime 2003/2004, a i dan danas je volim jer me podseća na jednog presjajnog momka. Da budem iskrena, nikada se nisam upuštala u analizu teksta, a tek mnogo kasnije sam se prvi put srela sa terminom “toksični ljudi”. I nisam razumela kako to neko može da bude otrovan i na koji način…al ne kažu džaba da iskustvo i znanje dolaze s godinama 🙂

Toksični ljudi ne moraju nužno biti loši ili zli, ali u najvećem broju slučajeva u sebi nose veliko nezadovoljstvo i nesigurnost (drznula bih se reći čak i komplekse) i prenose ih na druge, nekada čak i nesvesno. Ima ih svugde oko nas- među šefovima, kolegama, prijateljima, rodbinom…A kako ih prepoznati? Pa najčešće se to najbolje uradi sa adekvatne udaljenost, posebno vremenske, a ovo su samo neki od signala:

Ako je ton komunikacije uvek omalovažavajući, ako imaju potrebu da tebe ili tvoju temu unize da bi sebe podigli razmisli da li želiš da živiš u ljušturi svoje duše! Jer u ovakvom odnosu ljuštura je jedino što ti na kraju ostane.

Ako si pozitivac, a odjednom sve oko sebe vidiš u najmanju ruku bez boje, ako ne i crno- razmisli ko ti zapravo na taj način boji život i zbog čega to dopuštaš!

Ako ne valja ništa što znaš i radiš, ili je uvek predmet kritike (nikada nisi u pravu, nikada ne uzimaju za ozbilno tvoje stavove a kada isto čuju od drugih onda su ‘prosvetljeni, nikada nije dovoljno dobro to što radiš/govoriš/želiš) – razmisli da li ti je ok da se osećaš kao neadekvatna osoba

Ako kritikuje tebe i tvoje postupke, a radi identično, pri čemu tu nema prostora za kritiku jer sve što on(a) radi je ‘’besprekorno’’ i ‘’uvek opravdano’’- razmisli da li ti je potrebno da sebe vidiš u iskrivljenom ogledalu!

Ako svako neslaganje tumače kao napad na sebe i sopstvenu ličnost- razmisli da li možeš da živiš bez zdrave komunikacije

Ako tvoja potreba da “rasteš”, edukuješ se, radiš na sebi nailazi na osudu, makar i samo mimikom i gestikulacijom- mislim da za ovo ni ne moraš da razmišljaš!

Ako vremenom svaki tvoj pokušaj komunikacije, pa makar i najbanalnije, naiđe na tup pogled i zid ćutanja, ili još gore ne izazove nikakvu reakciju, krajnje je vreme da sebe staviš na prvo mesto.

Ukoliko je odgovor na samo jednu od ovih stavki “da”, red je da priznaš sebi da si u toksičnom okruženju i da probaš to da rešiš. Zbog sebe. Da li rešenje podrazumeva otvoren razgovor sa tom osobom, zajednički pokušaj rešenja situacije, stručnu pomoć, konfrontaciju ili prosto crveni karton nije bitno. Važno je da napraviš prvi korak. Zbog sebe. A odluka će svakako sama doći i moraš je doneti. Zbog sebe.

A ako si u nekoj od ovih stavki pronašao/la sebe i svoje ponašanje- jer svako je od nas bar jednom u životu prošao kroz neku fazu sivila, možda čak i bio toksičan jer postoje ljudi koji u nama nažalost umeju toksičnost da probude- onda je vreme da se upali alarm i da poradiš na sebi da takav model ponašanja ne bi postao deo tvoje ličnosti. Opet (i samo i jedino) zbog sebe.

T.P.